10. 4. 2011.

OTKUCAJI SRCA


Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
“Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama…!”
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj:
“Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje, da ne čuješ kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mom krilu…!”
Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol…
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu, ona ostane pokraj nje da tu umre u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi, i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu…
Vesna Parun

PTICA KOJA PJEVA SAMO JEDNOM


Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom životu, ljepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj zemlji.
Od trenutka kad napusti gnijezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe.
Uvuče se među njegove divlje isprepletene grane i pjevajući nabode svoje tijelo na najduži i najoštriji trn.
Dok umire, njena bol prerasta u pjesmu daleko ljepšu od pjesme slavuja ili ševe.
Cijena te predivne pjesme je život, ali čitav svijet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmjehuje…
jer ono najbolje što postoji može se dobiti samo po cijenu velike boli…
ili bar tako kaže legenda.
Kolin Mekalou – ”Ptice umiru pjevajući”

О пријатељству...


Ништа на свету нема прекрасније од пријатељства. Оно служи као утеха садашњега живота. Шта може бити веће и драгоценије од тога када имаш коме открити своје срце, поделити оно што је тајно, поверити му оно што је од других сакривено? Шта може бити утешније него ли када имаш искрено преданог ти човека који дели с тобом радост када си у добру, у несрећи пак узима саучешће, у страдању пружа ти савете и утехе?

Св. Амвросије Милански

„Верни пријатељ је еликсир живота“
(Сирах 6:16)

Пријатељ се тиме и разликује од ласкавца што ласкавац ради насладе и уживања беседи, док пријатељ говори и оно што може огорчити (тј. ако пријатељу истину каже у очи).
Св. Василије Велики

Са пријатељем, свако сиромаштво је подношљиво, а без њега и здравље и богатство неподношљиво. Имати пријатеља јесте имати другога себе; то је слога и склад којем ништа није једнако.

Света Антуса, мајка светог Јована Златоустог

 



Отац коњушар


 


 

Сиромашни отац је са пуно труда школовао једно од своје деце. Тај «принц» породице успео је да дипломира. Писмом је обавестио оца о датуму када ће се наћи у центру епархије, како би овај дошао по њега са коњем.
Отац је украсио коња и пошао по сина. У одређени дан сусрели су се у центру. Отац га је дочекао са сузама у очима. Кренули су пут села: син на коњу, а отац пешака!  На путу којим су ишли сусрели су једног синовљевог пријатеља. Дирљив сусрет. У једном часу пријатељ га упита:
- Ко ти је овај што води твог коња?
- То је «мој коњушар»! - одговори син за свог оца.
Нож у срце очево се зари. Син, добро обучен и румених образа, није желео да има оца са лицем испуцалим од сунца, нажуљалих руку и издеране одеће.

Јадни оче! Ко може да разуме отров којим те напоји твоје незахвално дете својим непристојним понашањем? Срам га је било да посведочи да си његов отац. «То је мој коњушар!» А колико ли је људи, деце Божије, који одбијају да препознају Бога Оца! Не желе да покажу да верују у Бога, да читају Еванђеље, да имају било какве везе са Црквом. Шта и рећи за ту децу, која одбијају да то исповеде, умисливши да им се тиме умањује вредност?

Преведено са грчког

 


- Љубав -


 

Читао сам негде и помислио:

- ЉУБАВ - 

«Љубав не сматра помоћ безумљем,
већ потребом која доприноси целовитости» 

Лекар је дигао руку да заустави следећи такси. Улазећи, на њега изузетан утисак остави таксиста, не само својим понашањем, већ и читавим својим бићем. 
- Како се зовете, молим? 
Човек за воланом изрече своје име. 
- Шта сте по занимању? – упитао је лекар. 
- Професор факултета. 
- Професор факултета и таксиста?! Како? Зашто? Отишли сте с посла? Дали су вам отказ? 
- Не. Радим још увек. 
- Али, зашто онда...?! Није вам довољан новац који примате за ваш посао, па радите као таксиста и отимате хлеб другом? 
- Не. Зарађујем му хлеб. 
- Ма, како... ?!? Не разумем! 
- Таксиста, чији је такси, разболео се ових дана и, да његова породица не остане гладна, у часовима кад немам предавања ја га одмењујем и односим му новац који зарадим. 
- Господине професоре, одржали сте ми једно предивно предавање. Овог је часа ваш волан најбоља катедра. 
Лекар му пружи новчаницу од 5.000 драхми, скине шешир у знак поштовања и поздрављајући га, оде, испуњеног срца и ума за свој позив.

 

Поновимо. Љубав је свеоткривајућа. Величанствена је. И доказано је да сви ми свакодневно наилазимо на мноштво призива љубави.
Када би свако од нас, према својим могућностима, прилагодио себе за испуњење заповести о љубави, учинили бисмо нашу земљу једним комадом раја. Штета је да останемо сиромашни у делима љубави.
А како је наш лекар схватио поуку љубави, коју је добио од привременог таксисте?
Да његов однос са болесницима треба да буде човечнији, топлији, однос не из рачуна, већ искрен.
А како ми да јој се прилагодимо: за своју свакодневицу? Како?
Заиста, љубав је неограничена у облицима и пребогата у радосним изразима.
Сигурно је да вежбање у заповести љубави условљава да имамо уздигнуту антену за примање сигнала оних којима је потребна помоћ. Условљава и саосећање.
Свакако да наше саучешће у проблемима других указује на духовну зрелост. Осим тога, по љубави се познају деца Божија.
Да! Стваралачка љубав је извор радости.

 

Љубав на делу је израз друштвености. Само кротка и тиха љубав шири слаткоћу.
Непрестана љубав је лек против стреса. Саборна љубав је разлог среће.
Шта кажете? Није ли вредно труда рећи «да» на њен позив? Да јој се одазовемо? Да будемо у њеној служби? Заиста, није ли вредно труда? Осим тога, љубав и срећа су зависне једна од друге. Што више љубави дајемо, утолико наша срећа расте. Онај ко воли, њему никад није досадно.
Љубав узвисује наш пут.
Љубав премоштава даљине.
Љубав превазилази потешкоће.
Љубав напаја надом.
Љубав нас избавља од замора и приговора. Љубав не сматра помоћ безумљем, већ потребом која доприноси целовитости.
Зато увек рецимо «да» на њене позиве.
Слажете ли се?

 

Родитељско писмо




За вас који имате родитеље,
За вас који сте родитељи,
За вас који сте имали родитеље,
За вас који знате оне који имају родитеље
И за вас који познајете нечије родитеље.


Драги сине/кћери,


Сада још нисам остарио, а када ме будеш видео таквога, буди стрпљив са мном и покушај ме разумети.
Ако се запрљам у време ручка, и ако се не могу сам оденути, буди стрпљив.


Сети се сати, које сам потрошио, док сам те томе научио.


И ако у разговору понављам исте ствари увек поново, немој ме прекидати, саслушај ме!


Када си био мален, морао сам ти исту причу читати увек поново, пре но што си утонуо у сан.


Ако се не будем желео купати, не исмејавај ме и не вређај.


Сети се како сам те морао ловити и измишљати хиљаду разлога, да би ушао у каду.


Кад опазиш моје непознавање нове технологије, дај ми времена и немој ме гледати с подсмехом на лицу.


Ја сам тебе научио много ствари: правилно јести, правилно се обући, суочити се са животом.


Ако некад у разговору заборавим или изгубим нит разговора, дај ми мало времена, да се присетим и, ако ми то не пође за руком, немој се узнемиравати.


Није ми најважнија ствар на свету наш разговор, већ то, да сам с тобом и да ме знаш слушати.


Ако не будем желео јести, немој ме присиљавати да једем.


Сам знам најбоље, када ми је храна потребна, а када не.


Када ми уморне ноге више неће дозвољавати да ходам, пружи ми руку једнако као што сам је ја пружао теби, када си правио прве кораке.


И ако ти једном кажем, да више не желим живети, да желим умрети, не љути се на мене, једнога дана ћеш ме разумети.


Једном ћеш спознати, да сам ти, упркос свим учињеним грешкама, желео само најбоље и покушао сам те припремити на путовање живота.


Не жалости се, не љути се и не осећај се беспомоћан, када ме будеш гледао поред себе таквог. Буди поред мене и покушај ме разумети и помоћи ми тако као што сам ја помагао теби, када си почео живети.


Буди ми ослонац, помози ми завршити путовање с љубављу и стрпљивошћу.


Вратићу ти осмехом и неизмерном љубављу, коју сам одувек чувао за тебе.





Волим те сине/кћери,





Твој тата/твоја мама!

Загреј Христа


 

 

1994. године пред Божић у Русији у једном дому за напуштену децу дошла је група хришћана и први пут деца су могла да чују о Богу и Божићу. Деца су била одушевљена Божићним причама из Библије, гутала су сваку реч. На крају су добили бојице и папир са задатком да сами нацртају “рођење Исусово” (шталица, јасле... као што су видели на сликама).
Био је тамо један дечак по имену Миша (стар 6 год.), који је нацртао свој необичан цртеж и показао га. Он је нацртао шталицу са животињама и јасле у којој су биле две бебе. Учитељице су биле изненађене овим цртежом и питале Мишу, зашто је нацртао две бебе.
Мали Миша је објаснио:
- Када је Марија ставила бебу у јасле, Исус Христос ме је погледао и питао ме да ли ја имам где да будем. Ја сам Му рекао да немам ни маму, ни тату – немам никога. Онда је Христос рекао да могу да останем са Њиме. Али, ја сам рекао да не могу, јер немам никакав поклон да Му дам, као што су Му донела три краља. Пошто је Исус лежао на слами у јаслама, и била је зима, понудио сам Му једино што сам имао, упитавши Га: “Ако дођем и легнем поред Тебе да Те загрејем, да ли ће то бити добар поклон за Тебе?” И Христос ми је казао: “Ако ме загрејеш, то ће бити најбољи поклон који сам икада од некога добио". И тако сам ја ушао у јасле, а Христос ме је погледао и рекао да могу ту са Њим да останем заувек.
Док је Миша завршавао своју причу низ његов образ је падала велика суза... Ово
сироче је пронашло некога Ко га никада неће оставити...

 

Молитва лењог човека



Свети Оци говоре о томе да се лењост може искористити на спасење човекове личности, ако се користи против онога што човека рањава и убија.

 

МОЛИТВА ЛЕЊОГ ЧОВЕКА

Ако је човек лењ да испуњава своје страсти онда је то Света Лењост.   
Ако је човек лењ да мрзи друге и да им зло чини онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да буде похлепан онда је то Света Лењост.  
Ако је човек лењ да оговара и опањкава друге онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да се свађа и залудно расправља онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да лаже и краде онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да измишља и преувеличава онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да малтретира друге да би се показао онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава жеље своме телу онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да испуњава глупе жеље других људи онда је то Света Лењост.
Ако је човек лењ да чини било шта лоше или глупо онда је то Света Лењост.

Подари ми, Господе, људску лењост да чиним лоше, а поштеди ме лењости да верујем, надам се и волим.

Девојчица са шибицама


(илустрација преузета са нет-а)
Нaпољу је било страшно хладно. Снег је падао и почело је да се смркава. Било јепоследње вече у години – вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку улицом је ишла једна гологлава и босонога девојчица. Додуше, имала је на ногама неке папуче када је пошла од куће, али каква јој је била корист од њих када су то биле велике папуче које је прије носила њена мајка. Оне су биле тако велике да су јој спале с ногу када је потрчала да се уклони испред кола што су пројурила улицом. Једну папучу више није могла да нађе а с другом је умакао неки дечак и довикнуо јој да ће му та њена папуча послужити као колевка кад му се роди дете.
Тако је сада та девојчица ишла босих, црвених и плавих ножица од мраза. У старој кецељи је носила све своје шибице, а једну кутију је држала у руци. Читав дан није продала ни једну једину кутију шибица, није добила ниједну пару. Гладна, прозебла и потиштена, лутала је јадница све даље. Снежне пахуљице падале су по њеној дугачкој, светлој коси која се дивно коврџала низ њен потиљак, али она није ни мислила на тај свој украс. Сви прозори су били осветљени, а по улицама се ширио мирис гушчјег печења – свуда се припремао дочек Нове године, па је и она сада мислила на то.
Она се шћућурила у једном углу између две куће, од којих је једна мало више штрчала на улицу. Ножице је подвила пода се, али јој је ипак било све хладније. А кући није смела да иде, јер није продала ниједну кутију шибица, није добила ниједну пару, и отац би је истукао. А шта ће и тамо, и код куће је исто тако хладно. Живели су у поткровљу и ветар је дувао са свих страна, иако су највеће рупе запушили сламом и крпама. Ручице су јој се сасвим укочиле од зиме. Ах, само да упали једну шибицу мало би се огријала! Да о зид кресне само једну шибицу загријала би прсте! Она кресну једну шибицу и одмах букну пламен.
(илустрација преузета са нет-а)
Шибица је горела као свећа и било је тако топло док је држала руку над њом. Била је то чудесна светлост и девојчици се чинило да седи поред велике топле железне пећи са сјајним месинганим украсима. Она испружи ноге да и њих мало загрије, али се тог тренутка пламен угаси – нестаде пећи и девојчица оста са дрвцетом догореле шибице у руци.
Она кресну још једну шибицу, па и она запламса, и зид по којем засја постаде провидан попут копрене. Могла је да гледа право у собу где је био постављен сто са чистим белим столњаком и дивним посуђем од порцулана.
(илустрација преузета са нет-а)
А на столу се пуши печена гуска пуњена шљивама и јабукама. Али што је било још лепше – та гуска је скочила са стола и, онако са виљушком и ножем у леђима, преко собе загегала према њој. И управо када гуска дође пред сироту девојчицу, угаси се шибица и пред њом оста само дебели и хладни зид.
Када упали нову шибицу, пред њом се указа прекрасна јелка. Била је и већа и лепше украшена него она што је прошле године кроз стаклена врата видела код оног богатог трговца. Хиљаде свећица је горело на зеленим гранчицама, а шарене слике, као оне у дућанским излозима, гледале су право у њу. Девојчица издиже обе руке према свећицама и шибица се угаси. Али оне многобројне свећице почеше да се дижу све више и више, а онда се претворише у сјајне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дугачки пламени траг.
"Сад је неко умро!" – помислила је девојчица. То је она чула од своје покојне баке која је говорила: "Сваки пут кад падне звезда, нечија душа крене у небо."
Када дјевојчица кресну нову шибицу, око ње све засја и у том сјају појави се њена бака сва блистава, блажена и задовољна.
(илустрација преузета са нет-а)
– Бако! – викну девојчица. – Узми ме са собом! Знам да ћеш нестати чим се шибица угаси као што је нестала и она топла пећ и дивно гушчје печење и она красна велика јелка!
Да и бака не би ишчезла, девојчица брзо запали сав остатак шибица из кутије. Шибице плануше и све заблиста као усред бела дана. Никада јој раније бака није изгледала тако лепа и тако велика. Она узе девојчицу у наручје и понесе је високо, високо у велику радост и пријатну топлину. Сада је девојчица била на небу и више није било ни зиме, ни глади ни страха...
(илустрација преузета са нет-а)
А ујутро, у оном углу између две куће, нашли су је румених образа и са осмехом на уснама – била је мртва. Смрзла се последње вечери у старој години. Прво јутро Нове године затекло је мртву девојчицу са шибицама.
Пред њом је лежало мноштво готово потпуно изгорелих шибица.
– Хтела је да се огреје! – говорили су пролазници.
А нико ни слутио није какве су дивне слике лебделе пред њом када је са својом баком запловила у новогодишњу радост.
Ханс Кристијан Андерсен