О срећи

У чему се састоји срећа човекова?

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

Кошуља срећног човека

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

Правила за срећу

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

Најдрагоценије

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

 

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

Божије старање

 

Идући тако Исус и Његови ученици наиђоше на неког пастира који, лежећи у хладу подно једног дрвета, чуваше стадо. Приступивши му, Исус га замоли да им покаже пут ка месту где се упутише. Но пастир беше много лењ те, уместо руком, он подиже ногу и показа им смер. Исус се захвали и, позвавши ученике, продужи даље.

Најзад, идући путем, стигоше и до младе и лепе пастирице, која, поред тога што чуваше стадо, држаше у рукама вез и вешто исцртаваше бело платно нитима у боји. Исус јој приступи заједно са својим ученицима, те је упиташе где има воде за пиће. На то им девојка одговори:

- Седите, добри моји, ја ћу вам донети воде да се освежите!

И узевши тестију* у руке, пастирица брзо отрча и донесе воде за путнике. Кад су се освежили, они јој се захвалише и пут свој наставише.

Након што су мало одмакли, окрену се Свети Петар те упита Исуса:

- Господе, како ће се ово двоје спасити?

А Исус одговори:

- Онај лењи младић ће се оженити са овом вредном девојком.

- Али, Господе – настави Свети Петар да испитује – па он је лењ, а она је вредна и добра.

- Управо! Не треба га оставити да умре од глади – узврати Исус и нико од ученика се не усуди више да Га пита, јер видеше да Господ промишља за сваког човека.

* Тестија – глинена посуда за воду

- народна прича -

Старац Антоније

О прошлости и будућности.

Отац Антоније је отворио очи: Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у митовима, не. Тај понор заиста постоји.

Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши, како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум, добијају трећу кокошку. Апостол је учио: А кад имамо храну и одјећу, овијем да будемо довољни (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне о којима је Апостол говорио.

Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне, лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог свеопштег безумног греховног пада.

Неумерност у жељама и потребама је већ постављена на врх угла тог безумља. Што горе, то боље. Земља ће јаукати, али авај те јауке нико неће чути. Сваки велики град је изругивање над природом, и због тога ће постати извор невоља за људе. Најпре извором несрећа, а затим општом гробницом за оне који у њему живе. Какве год терене да истражују научници, и какве год закључке да имају, и какве год архитектуре зграда да измишљају неће ништа вредети, и градови ће тонути у преисподњу, повлачећи за собом стотине и хиљаде душа без покајања, без раскајања... То ће бити неизрециво страшно! Василије Велики је славио Бога јер неће доживети те дане. Велики међу Светим Оцима - свети Василије! И људи ће слушати, али неће чути, неће желети да се одазову на позив Творца на спасење. Француска, та колевка разврата и блуда, богопротивљења, осећа на себи све страхоте због одбацивања Бога. Морске буре и земљотреси, бродоломи, ће доносити смрт свему живом и на приобаљу и на копну - ето шта чека отаџбину револуције.

Онај ко се надао да ће данас у мирној, снабдевеној и успешној држави наћи одушак од живота, у својој држави која је исцепкана злим силама - дубоко се вара. Прелазак на све те услове победничког сатанизма је само добровољно укрцавање у воз супротног правца. И вагони тог воза су на први поглед тако лепи и привлачни, и чак не изгледају као затвор. Затвор и логор је - насиље над човеком. Воз савремене цивилизације је добровољно предавање себе ђаволу. Он већ машта о добровољности следовања његовим позивима, па чак и привидним. Предавање сопствене душе на вечно мучење, добровољно одбацивање жеље за Богоуподобљењем и Богоопштењем - то не да је страшно већ је и горе од тога.

Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао: тражио је савршенство чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан јарам робовања греху.

Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост и поклоњење мамону, граде идоле слободе, које носе потпуну неумереност у телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом, узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И повероваће у то.

Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом - слободом, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије. Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.

Онога ко се до сада није ухватио на мамац америчке демократије с људским лицем и није прихватио култ слободе, чека физичка погибија од удараца те звездама украшене батине.

Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да, да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изградњи новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...

Америка већ почиње ако не да смета а онда у сваком случају да раздражује градитеље новог светског поретка. Чак ни привидна независност дејства њене власти у односу на правог домаћина, тог синедриона, који је прихватио на себе и убедио Јевреје да на своје главе приме Спаситељеву Крв, не задовољава оне, чији су преци викали: Распни, распни Га!

Престоница новог света неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све, сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај покушај ће бити успешан. У старом центру ће бити стрељања, експлозија, и уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.

Страшно ће бити болеснима, хладно и самотно ће бити онима, који у нашим годинама релативног мира нису покушали да стичу љубав, ту свеобухватност свих савршенстава, благодат Светога Духа. А то ће бити само мали одраз, и слаба слика геенског огња и адске хладноће!

Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе, до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела, сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: Господе, ја верујем у Тебе! Они као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!

Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам, ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа. Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.

За човека је с једне стране привлачно да следи ђаволским позивима, и да прати зов свог грехом развраћеног тела, а с друге - да се нада добијању Божанских плодова. Зато је и вероватноћа исповедништва у последње време увек повезана са мучеништвом, и то ће не само збуњивати људе већ ће их и одбијати од следовања Христу. Стотине хиљада такозваних православних верника ће одбацити своја уверења, Благодат, Бога. Адске силе су већ спровеле своје додељивањем бројева свима. Да ли се то радило насилно? Не, просто су постављени услови - или примаш број и настављаш да радиш или одлазиш. Због прећутне сагласности, а и директног благослова духовништва, цела земља се претворила у логор у коме није важно име добијено на Крштењу, ни презиме наслеђено од предака, већ само примљени број.

О прошлости.

Нешто слично томе се већ десило 1917-е године. И то не у октобру, од кога углавном почињу да рачунају почетак власти слуга таме, не, већ у фебруару 1917-е године. Управо је фебруар био месец издаје и државе, и Православља, и самих себе. О могућности дешавања сличног у Русији, упозоравао је свети Јован, Кронштатски чудотворац. Људи су слушали, али нису чули, а и они који су чули - нису разумели. А издали су управо сами себе. Неко је потом знао да се попне на Голготу, поневши Свети Крст мучеништва, а за већину је све кренуло путем у ад. Колико је само међу бољшевицима, војницима, надзорницима, било бивших семинариста, деце духовника, потомака познатих племићких породица!

Одломак из књиге "Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

Иначе, целу књигу, у којој овај Богу знани духоносни старац, који је преживео руске логоре, приповеда историју на до сада непознат начин, о ономе што је било, што јесте и што би могло да се догоди, можете прочитати овде:

"Духовне поуке и беседе Старца Антонија"

Језеро

На језеру прве капи кише,
Пљусак, па сунце опет точи. 
Сјај у мени невидљиво пише, 
Лепоту од које заболе очи.

Као да споро умор и прах -
Котрљају се водом златна зрна. 
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.

Јовица Ђурђић

Празне шкољке

Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:

- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...

- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.

- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.

- Шта ти то толико смета код њега?

- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...

 

Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.

Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.

- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...

Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.

Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.

Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:

- Оче, шта ми је чинити?

Старац, претходно мало поћутавши, рече:

- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.

- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.

- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.

- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!

И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.

- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.

- Не разумем, Старче...

Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:

- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.

 

Laza Kostić | Santa Maria Della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti, 
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria  della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o  ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to  jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,

al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
 gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
 O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led  mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se  mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad  je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života  hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Месечева соната

 

Ко није у свом животу доживео тренутке неслућеног бола? Ко није пожелео, бар једном, да одустане?

Постоји ли неко ко није осетио усамљеност, страшну усамљеност, коју често прати осећај потпуне изгубљености и безнађа?

Чак ни познате, богате, уважене личности нису тога поштеђене, те и оне знају за тренутке самоће и дубоког очаја.

Управо то се десило и једном од највеличанственијих композитора свих времена, Лудвигу Ван Бетовену, који је рођен 1770. године у Бону, Немачка, а умро у Бечу, Аустрија, 1827. године.

Бетовен је пролазио кроз један такав период туге и тоталног помрачења. Био је веома жалостан због смрти немачког принца, да је пао у депресију, јер је овај био његов добротвор и други отац.

Млади композитор је много пропатио због недостатка наклоности у детињству. Његов отац је био алколохичар који га је често физички злостављао; умро је на улици, од пића.

Мајка му је умрла млада. Његов рођени брат му никада није помогао ни у чему, а поврх свега тога његова болест се погоршавала. Наговештаји глувоће почели су да га узнемиравају, уједно га чинећи нервозним и раздражљивим.

Бетовен је могао да чује искључиво уз помоћ рога прислоњеног на уво. Са собом је увек носио блок како би људи могли да му пишу и комуницирају са њим. Међутим, они нису имали стрпљења за то, а он сам, пак - за читање са усана.

Приметивши да нема никог ко би му хтео помоћи Бетовен се повукао у себе те поче да избегава људе. Због тога га прозваше мизантропом. Захваљујући свим овим околностима, композитор паде у дубоку депресију. Чак је припремио и опоруку, говорећи како би било боље за њега да изврши самоубиство.

Али као што ниједно дете није од Бога заборављено, тако је и Бетовену пружена рука помоћи кроз младу и слепу жену, која је живела у истој кући у коју се и он преселио и која му је једне ноћи, вичући на уво, рекла:

- Дала бих све само да могу да видим месечину.

Бетовен је, слушајући је, био потресен до суза.

Најпосле, та он је могао да види!

Најпосле, могао је да компонује музику и записује је на папир!

Воља за животом се повратила у Бетовену и он је, вођен њоме, компоновао једно од најлепших музичких дела свих времена – Месечеву сонату (Mondscheinsonate).

У њеној главној теми мелодија покушава да опонаша лагане кораке људи, вероватно самог Бетовена и других, док носе сандук са немачким принцом у њему, његовим пријатељем, послодавцем и добротвором.

Загледан у сребром осветљено небо и присећајући се слепе девојке која се питала за разлоге глувоће њеног пријатеља, утонуо је у дубоку медитацију.

Неки музиколози кажу да би ноте, које се упорно понављају у главној теми првог става Сонате, могле да представљају речи „Warum? Warum?! (Зашто? Зашто?) или неку другу немачку реч сличног значења.

Годинама након овог свог периода туге, патње и бола уследила је беспримерна „Ода радости“ из његове „Девете симфоније“, Бетовенов магнум опус који је крунисао његово животно дело начинивши га величанственим композитором. Први сценски наступ у својој режији извео је 1824. године, када је већ био потпуно глув и кад није могао да чује аплаузе. Један од његових солиста га је пажљиво окренуо како би могао да види дворану препуну људи, који су изведбу одушевљено поздравили, уз аплаудирање и клицање те бацање шешира у вис.

Речено је да је „Ода радости“ израз благодарења животу и Богу Који није допустио да изврши самоубиство. А све захваљујући једној слепој девојци, која је побудила у њему жељу да опише, кроз музичке ноте, ноћ обасјану месечином: зраке месечине, које лелујају, нежно је уткао у предивну и прелепу мелодију.

Користећи своја осећања, Бетовен, композитор који није могао да чује, осликао је, кроз своју предивну музику, лепоту ноћи која се купала у месечини, за девојку која то није могла да види својим очима.

Према казивању музичара Енрикеа Балдовина