Stranac

Nekoliko godina nakon što sam došla na svijet, moj tata je upoznao stranca koji je tek došao u naš gradić. Od samog početka tata je bio opčinjen pridošlicom i brzo ga pozvao da živi s našom porodicom. Stranca smo brzo prihvatili i od tada je živio sa nama.

Dok sam odrastala, niti jednom se nisam zapitala o njegovoj ulozi u našoj obitelji. U mom dječjem umu on je imao posebno mjesto. Roditelji su me odgajali komplementarno: majka me učila da razlikujem dobro od zla, a otac me učio da budem poslušna. Ali stranac, on je bio pripovjedač. On bi nas držao opčinjene satima svojim avanturama, misterijama i komedijama.

Kad sam željela saznati nešto o politici, povijesti ili nauci, on je uvijek znao sve odgovore o prošlosti, razumio je sadašnjost i činilo se da je čak u stanju predvidjeti budućnost! Moju obitelj je odveo na prvu veliki nogometnu utakmicu. Nasmijavao me i rastuživao. Stranac nikad nije prestajao pričati, ali tati to izgleda nije smetalo.

Ponekad, mama bi tiho ustajala i odlazila u kuhinju gdje je bilo tiho i mirno, dok smo mi jedni druge stišavali da čujemo što nam ima reći. Danas se pitam je li se ikada molila da stranac ode iz našeg doma.

Tata je upravljao našim domom s određenim moralnim normama, ali stranac nikad nije osjećao obavezu da ih prati.

Naš dugogodišnji posjetilac, s druge strane, glatko bi se provlačio s psovkama koje su parale moje uši i tatu tjerale da pobjesni, a mamu da pocrveni. Tata nije dozvoljavao konzumiranje alkohola, ali nas je stranac poticao da ga redovno pijemo. On je učinio cigarete da izgledaju privlačno, cigare džentlmenski, a muštikle profinjeno.

Slobodno je govorio o seksu, čak i previše. Njegovi komentari su ponekad bili provokativni, ponekad sugestivni, a ponekad jednostavno besramni.

Danas znam da su moja shvaćanja o ljubavnim vezama u velikoj mjeri formirale strančeve priče. Iz dana u dan stranac je proturječio vrijednostima mojih roditelja, ali su ga ipak rijetko ušutkivali. I NIKAD ga nisu zamolili da napusti našu kuću!

Više od 40 godina je prošlo otkad se stranac uselio u život naše obitelji. Jako se brzo uklopio pa danas ni izbliza ne izgleda tako očaravajući kao što je bio s početka. Međutim, čak i ako danas uđete u kuću mojih roditelja i dalje ćete ga pronaći kako sjedi u svom kutu, iščekujući nekoga tko će ga saslušati, da priča s njim dok mu pokazuje svoje slike.

Kako se zvao stranac?
Mi smo ga jednostavno zvali–TV. U međuvremenu je dobio i suprugu. Zovemo je kompjuter.
Njihovo prvo dijete zovemo mobilni telefon.
A njihovo drugo dijete – Facebook.

Jesi li bogat ili siromašan?

Jednog dana, imućni otac je poveo svoga sina da provede noć sa jako siromašnom porodicom, s ciljem da mu pokaže kako žive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trošenje.

Na povratku kući, otac upita sina što misli o tom iskustvu, a sin odgovori: “To je bilo jako lijepo iskustvo, oče. Naučio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju četiri. Mi imamo jako lijep bazen, ali oni imaju rijeku. Mi imamo sunčani krov, ali oni imaju nebo sa zvijezdama i mjesecom. Mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom, ali oni imaju šumu.”

Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slušajući što mu sin priča.

Tada dijete doda: Hvala ti što si mi pokazao kako smo siromašni!

ŠTA JE ŽIVOT?!

“Život je prilika – iskusi je
Život je ljepota – divi joj se
Život je san – ostvari ga
Život je izazov – suoči se s njim
Život je zadatak – izvršavaj ga
Život je igra – igraj se

Život je dragocjen – njeguj ga

Život je bogatstvo – čuvaj ga

Život je ljubav – uživaj u njoj

Život je tajna – pronikni je

Život je obećanje – ispuni ga

Život je tuga - prebrodi je

Život je himna – pjevaj je

Život je borba – prihvati je

Život je tragedija – uhvati se s njom u koštac

Život je avantura – usudi se

Život je sreća – zasluži je

Život je život – brani ga”

Mesečevo srebro Mika Antić

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Igra skrivača

Jednom jako, jako davno postojao je jedan otok gdje su zivjeli svi
osjecaji:
Sreca, Tuga, Znanje, Tastina i svi ostali, ukljucujuci Ljubav. Jednog dana su saznali da ce otocic potonuti, pa su se svi krenuli spasavati. Ljubav
je zeljela ostati do zadnjeg trenutka, vjerna i odana svom otocicu no kada je otocic gotovo nestao, ipak je odlucila zatraziti pomoc. Bogatstvo je
upravo prolazilo kraj nje u svom velikom, luksuznom brodu kada ga je Ljubav zapitala moze li ju povesti sa sobom. Bogatstvo je gotovo srdito odgovorilo da ne moze jer nema mjesta za nju obzirom da mu je brod ispunjen srebrnjacima.
Ljubav je odlucila zamoliti Tastinu za pomoc koja je upravo prolazila kraj nje u prelijepom brodicu. "Tastino, molim te pomozi mi!" zavapila je Ljubav na sto joj je Tastina odgovorila: "Ne mogu ti pomoci, Ljubavi, sva si mokra i mogla bi mi unistiti brod". Tuga je bila u blizini i Ljubav ju je odlucila zamoliti za pomoc. "Molim te, povedi me sa sobom" tiho je zatrazila Ljubav. "Oh...
Ljubavi, toliko sam tuzna i zelim biti sama" odvrati Tuga i odjedri sama
dalje.
Sreca je takoder prolazila kraj Ljubavi no kako je bila presretna nije ni cula njezin poziv u pomoc.
Odjedno se zacuo glas koji je rekao "Dodi Ljubavi, ja cu te povesti". Bio
je to jedan starac kojeg je Ljubav, ushicena i presretna, zaboravila pitati ime.
Kada su stigli na kopno, starac je posao svojim putem prije no sto ga je Ljubav mogla pitati tko je. Znajuci koliko duguje starcu, Ljubav se obratila Znanju, mudrom starcu za pomoc otkrivanja idetiteta dobrog starca koji joj je pomogao. Znanje joj je odgovorilo "Vrijeme". Ljubav je zastala u cudu i pitala zasto joj je Vrijeme pomoglo, na sto se Znanje nasmijalo mudrim smijeskom i odgovorilo "Zato sto samo Vrijeme moze shvatiti koliko je velika i snazna prava Ljubav".

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nježna
Tako očajna
Ta ljubav
Lijepa kao dan
I ružna k'o vrijeme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako sretna
Tako vesela
I tako jadna
Drhteći od straha k'o dijete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovjek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blijede
Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani
zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali gazili
dotucavali poricali zaboravljali
Ta ljubav cijela cjelcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osjećanje je uvijek novo
I nije se izmijenilo
Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao ljeto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati
Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmijehnuti se smijati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava kao magare
živa kao želja
Svirepa kao sjećanje
Glupa kao kajanje
Nježna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lijepa kao dan
Nježna kao dijete
Gleda nas smiješeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voljeli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i za sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gdje si
Gdje si bila nekad
Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voljeli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gdje bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku
I spasi nas.

Jacques Prévert

Zovem se Ljubav

Postojala sam pre nego sto je bilo sta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covjek. Bila sam usamljena, htjela sam da podjelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vjekove i stvorila sam svjet koji sam htjela da se mojim imenom zove.
Uvukla sam se u more i jezera, u rjeke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke. Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodem iznenada, kada se ne nadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam koljena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromisljene stvari, da se smijete kao djeca, volim da setate livadama i berete netko cvjece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pjevate, volim da zbog mene pjesme pisete, da zbog mene price izmisljate kojima ni jedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.

Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene. Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim. Niste vjerovali u mene, izmisljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.

Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim. Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, neprijemetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno. Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti. Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smjeh kada ste mislili da cete vjecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vjecno cutanje.

Ne bojte se.

Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove. Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem. Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja u biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada oz-ednite. Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojem cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se. Otvorite srce i primite me u sebe. Jer sam tu. Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu.

Тајне људског живота

Међу свим тајнама људског живота, има једна коју сам проникао: наше велике муке за живота потичу отуда што смо увек сами, и сви наши напори, сви наши поступци своде се на то да избегнемо усамљеност.
Од пре неког времена подносим грдне муке зато што сам схватио, што сам открио страховиту усамљеност у којој живим, а знам да је ничим, ничим не могу уклонити, разумеш?

Ти мислиш да сам мало шенуо, је ли?

Чуј ме! Откад сам осетио да сам тако усамљен, чини ми се да све дубље упадам у неко мрачно подземље, чије ивице не могу наћи, коме не видим краја, а можда оно и нема краја! Упадам у њ без икога уза се, без икога живог који би ишао тим истим мрачним путем. То подземље је живот.
Понекад чујем шумове, гласове, узвике...и пипајући полазим ка том нејасном жагору. Али никада не знам тачно откуд он долази; никад се не сретам ни са ким, не наилазим на другу руку у том мраку кoји ме окружује.

Разумеш ли ме?

Нема ничег страшнијег од сталног додира са бићима које не можеш прозрети!
Волимо једни друге као да смо оковани у ланце, сасвим смо близу и тражимо руке, а не можемо се дотаћи. Мори нас и раздире потреба да се здружимо, али су сви наши напори узалудни, наше су оданости сувишне, наша поверења јалова, наши су загрљаји без снаге, а наши пољупци без икакава значаја. Кад зажелимо да се здружимо, ми се сударамо у своме стремљењу једнога ка другоме.
Никада нисам усамљенији него кад отворим срце некоме пријатељу, зато што онда још јаче осећам да је јаз непремостив.
Тај човек је ту; ја видим његове бистре очи које ме гледају, али ништа не знам о његовој души која је иза њих.
Он ме слуша. Шта ли мисли? Јесте, шта мисли? Ти не знаш каква је то патња. Можда ме мрзи? Или ме презире? Или ми се руга? Он мисли о ономе што му кажем, процењује ме, осуђује ме, налази да сам глуп или просечан.
Како да сазнам шта мисли? Како да сазнам да ли и он мене воли онако како и ја њега волим?

А ја узалуд желим да се сав предам, да отворим сва врата своје душе, а никако да се предам!
Разумеш ли ме бар ти у овом часу? Не, ти мислиш да сам луд! Добро ме загледаш и чуваш се од мене! Али ако успеш да ме схватиш једнога дана, да заиста наслутиш моју страшну и подмуклу патњу, дођи и реци ми само:“Разумео сам те!“ , па ћеш ме усрећити, за тренутак.
Када човек сазна шта је Љубав, чини му се да је добио крила. Обузме га надљудско блаженство! А знаш ли заиста? Знаш ли откуда потиче то осећање неизмерне среће? Оно се јавља само зато што човек уображава да више није сам. Усамљеност, напуштеност људског бића као да је престала. Каква заблуда!
Што се мене тиче, ја сам сада затворио своје срце. Не казујем више никоме у шта верујем, шта мислим и кога волим. Пошто знам да сам осуђен на усамљеност, ја посматрам ствари не говорећи шта о њима мислим. Шта се мене тичу туђе свађе, задовољства, веровања!
Пошто не могу ништа ни са ким да поделим, не хајем ни за шта.

Разумеш ли ме?

Само упамти: кад нестане твоје младости и твоја лепота ће нестати с њом, и изненада ћеш схватити да великих победа за тебе више нема. Мораћеш се задовољити ситним победама које ће сећање на твоју прошлост учинити горчим од пораза.

Разумеш ли ме?



Ги де Мопасан