"Зато што сам жена" - одговорила му је.
"Не разумијем" - рекао је дјечак.
Мама га је само загрлила и рекла: "Никада и нећеш.
Касније је упитао оца: "Зашто ми се чини да мама плаче без икаквог разлога?"
"Све жене плачу без икаквог разлога" - било је једино што је тата знао рећи. Дјечачић је одрастао и постао мушкарац, и још увијек се питао зашто
жене плачу. Напосљетку је назвао Бога. Кад га је добио, упитао га је:
"Боже, зашто се жене тако лако расплачу?"
Бог одговори:
"Кад сам стварао жену морала је бити посебна.
Дао сам јој рамена довољно јака да носе сву тежину овога свијета, а опет довољно њежна да могу пружати утјеху.
Дао сам јој унутрашњу снагу да поднесе пород и одбијање
које јој толико пута стиже од њезине дјеце.
Дао сам јој чврстину која јој омогућује да иде даље кад сви други одустану,и да се брине за своју породицу у доба болести и невоље без приговора.
Дао сам јој осјећајност да воли своју дјецу без обзира на све,чак и ако ју је њезино дијете веома повриједило.
Дао сам јој снагу да носи свога мужа кроз његове погрешке и начинио је од његовог ребра да би штитила његово срце. Дао сам јој мудрости да зна да добар муж никада не би повриједио своју жену, али повремено тестира њезину снагу и одлучност да постојано
буде уз њега.
И напокон, дао јој је сузу да је исплаче. То је само њезино на кориштење кад год јој затреба.
Видиш, сине мој, љепота жене није у одјећи коју носи, у њезиној фигури, или у начину на који се чешља. Љепота жене мора се видјети у њезиним очима, јер то је улаз у њезино срце - мјесто гдје станује љубав."
Универзитетски професор поставио је својим студентима ово питање:
Је ли Бог створио све што постоји? Један студент му је смјело одговорио:
Да, Бог је створио све што постоји!
Бог је све створио? упита професор још једном.
Да, професоре одговори студент.
Професор ће потом:
Ако је Бог створио све, онда је створио и зло. Будући да зло постоји а узевши у обзир принцип да нас одређује оно што радимо, онда је и Бог зао!
Студент је остао ћутећи, а професор је пун себе констатовао како је још једном доказао да је оно што Хришћани вјерују заправо мит.
Други је студент подигао руку и питао професора смије ли га нешто питати.
Наравно одговори професор.
Студент устане и рече:
Професоре, постоји ли хладноћа?
Какво је то питање? Наравно да постоји. Зар ти никад није било хладно?
Студенти су се захихотали на колегино питање.
Младић је одговорио:
Заправо професоре, хладноћа не постоји. Према законима физике, оно сто ми сматрамо хладноћом у стварности је одсуство топлине. Свако тијело или објект према проучавању има или преноси енергију, а топлина је оно што чини да тијело има или преноси енергију.
Апсолутна нула значи потпуну одсутност топлине, све ствари постану инертне и неспособне за реакцију на тој температури. Хладноћа не постоји. Ми смо створили ту ријеч да опишемо како се осјећамо ако немамо топлину.
Студент настави с питањем:
Професоре, постоји ли тама?
Професор одговори: Наравно да постоји.
Студент ће на то:
Опет сте у криву, професоре, ни тама не постоји. Тама је у стварности само одсуство свјетла. Свјетло можемо проучавати, али таму не. Заправо, можемо се послужити Њутновом призмом да претворимо бијело свјетло у многе боје и проучавати различите дужине свјетлосних валова за сваку боју. Не можемо мјерити таму. Најобичнија зрака свјетла може продријети у свијет таме и просвијетлити је. Како можете знати колико је одређени простор мрачан? Мјерите количину присутног свјетла. Није ли ово тачно? Тама је појам који људи користе да опишу што се догађа када нема свјетла.
На крају, младић упита: Професоре, постоји ли зло?
Сад већ помало несигуран, професор одговори: наравно, као што сам већ рекао. Видимо зло сваки дан. Најчешће у свакодневним примјерима човјекове нечовјечности према другим људима... у злочинима и насиљу широм свијета. Ове манифестације нису ништа друго него зло.
На то ће студент:
Професоре, зло не постоји, или барем не постоји по себи. Зло је једноставно одсуство Бога. Баш као и тама и хладноћа, то је појам којег су људи створили да опишу одсутност Бога. Бог није створио зло. Зло није попут вјере и љубави које постоје баш као што постоје свијетло и топлина. Зло је посљедица оног што се догоди када у човјековом срцу није назочна Божја љубав. Баш попут хладноће коју доживљавамо у одсуству топлине, или попут таме која се догађа када нема свјетла.
Професор је сјео.
Младић се звао Алберт Ајнштајн
У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.
Старица је рекла:
- Мораш учинити две ствари, да би могла исправити ствар. Једна од њих је изузетно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја и у сваком од њих начини мале рупе. Затим, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перо. Када завршиш са тим, врати се опет мени и рећи ћу ти која је друга ствар.
Млада жена се вратила кући, да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући с прага на праг. Прсти су јој се смрзнули, јер је ветар био много оштар. Међутим, она је неуморно ишла даље тамним улицама...
Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе жене. Била је исцрпљена, али је осећала извесно олакшање, надајући се да ће њен труд бити награђен.
- Моји јастуци су празни. Остављала сам испред сваког кућног прага по једно перо.
- Сада – рече јој старица, - иди назад и врати пера у јастуке, тако да све буде као и раније.
Млада жена је погледа с неверицом.
- Та... ти знаш да је то немогуће! Ветар је засигурно одувао перје са прагова! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.
- Истину збориш – рече јој старица. Никад не заборави: свака твоја реч је попут пера у ваздуху. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен, неће вратити речи у твоја уста. Увек мотри на себе док изабираш речи и пази на њих кад си у друштву оних које волиш.
У једној школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, учитељ је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:
1. Велике Египатске пирамиде
2. Таџ Махал у Индији
3. Велики кањон у Аризони
4. Панамски канал
5. Зграда Емпајер Стејт
6. Базилика Светог Петра
7. Кинески зид
Док је пребројавао гласове, учитељ је приметио једну девојчицу која још није предала свој папир са списком. Због тога ју је упитао да ли има проблема са састављањем.
Девојчица је тихо одговорила:
- Да, мало... Не могу баш да се одлучим јер има пуно светских чуда.
Учитељ је рекао:
- Реци нам шта си написала, можда можемо да ти помогнемо.
Девојчица је застала оклевајући, а онда прочитала:
- Ја мислим да су седам светских чуда:
1. додирнути
2. окусити
3. видети
4. чути
5. осетити
6. смејати се
7. и волети.
Учионица је постала тако тиха, да се могла чути игла да пада....
Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.
И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.
Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.
А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.
Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.
Још сасвим мали дечко, од каквих шест година, па чак и мање, пробудио сеједног јутра у влажном и хладном полуподземљу. Обучен је био у некакав туђ капутић,и дрхтао је. Дисање му излеташе у виду беле паре, и, седећи у углу на неком сандуку,он је из дуга времена нарочито пуштао ту пару из уста, и забављао се гледајући како она излеће.
Но он је веома желео да што једе. Неколико је пута од јутрос прилазио дрвеном кревету где је на подртој сламарици и на некаквом завежљају испод главе лежала
болесна његова мајка.
Како је она овамо доспела?
Мора да је допутовала са својим дечком из неке друге вароши, па се изненада разболела. Свратила је у полуподземну јефтину гостионицу, где је у једној просторији на дрвеним постељама ноћивало мноштво сиротиње. Становници тог подземља беху са данас разишли, - био је Бадњи дан, - а једини одрпанац што беше остао ту у сутерену, лежао је мртав пијан, - и не сачекавши велики празник!
У другом углу собе јечаше од реуматизма некаква осамдесетогодишња старица која је негда по богатим домовима живела као дадиља, давала сву своју душу туђој
деци, а сада је, заборављена од те деце и од њихових родитеља, умирала саморана, јаучући и гунђајући на малишана тако да се овај већ поче бојати и да приђе њеној постељи.
Мали је нашао негде у ходнику воде да се напије, али корице хлеба нигде не нађе, па ваљда већ десети пут прилазаше да пробуди своју маму. Страшно му најзад би
у мраку: одавно се већ смркло, а лампу још никако не пале. Напипавши лице своје маме, он се зачуди што се она никако не миче, и дошла хладна као зид.
,,Много је овде хладно”, помисли дечко, застаде мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојничином. Затим духну у прстиће да их одгреје, па наједном,
напипавши на креветцу свој поцепан шеширић, полако, пипајући по мраку, пође из сутерена. Он би, сиромах, још и раније пошао, али се све бојао неког великог пса који је, горе на степенима, цео дан арлукао пред суседним вратима. Но сад псето не беше тамо, и он наједном изађе на улицу.
+ + +
Господе Боже, каква је то варош! Никад он још није тако што видео. Тамо, у паланци, одакле је дошао, ноћу је помрчина као тесто – један фењер на целу улицу.
Дрвени, ниски кућерци затварају се дашчаним капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога: сви се затварају по кућама, и само арлучу читави чопори паса, - стотине и
хиљадама их арлучу и лају сву драгу ноћ.
Али је зато тамо топло било, и давали су му да једе, а овде – о Боже, да му је сад да што једе!... И каква је ово врева и тутњава, каква светлост и људи, и коњи, и
господска кола, и зима, и зима!
Смрзнута пара диже се од преуморених коња, из њихових врело дишућих ноздрва; кроз буав, растресит снег звече о камење потковице, и сви се тако гурају.
2
Боже... тако би сад што јео, макар какав мали залогајић, и тако га наједном почеше болети прсти!
Ево опет једна улица, - ох, како је широка! Но, овде ће ме сигурно погазити кола! Гле како сви вичу, трче и јуре на фијакерима, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, - прозорско окно, а иза окна соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, божићно дрвце, а на јелки колико свећица,
колико златних хартијица и јабука, а свуг око њих луткице, мали коњићи; по соби трче деца, лепо обучена и чиста, смеју се и играју се, и једу и пију нешто.
Гле, ова девојчица почела да се игра са дечком, - каква лепа девојчица! А ту је и свирка: чује се овде на улици кроз прозор.
Гледа то наш малишан, чуди се, већ се и смеје, но сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим поцрвенели, укрутили се, па већ не могу ни
да се савијају, и боли га кад миче прстима. И наједном мали осети да га много боле прстићи, заплака се па потрча даље...
И гле, опет угледа кроз неки други прозор другу једну собу, па и у њој дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате
госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, улази им са улице много господе.
Прикраде се наш мали, отвори наједном врата па уђе... Ух, како викнуше сви, па почеше махати рукама на њ. Једна му госпођа брже приђе, тури му у руку копејку, па
му отвори врата – на улицу! Како се, јадник, уплашио! А новац му одмах испаде и звекну по степеницама: сад већ није могао да савије своје црвене прстиће, па да стисне
копејку.
Истрча дечко опет на улицу па пође брже-брже, а куда – то ни сам не зна... Опет би да се заплаче, али се већ боји, трчи-трчи и на ручице дува. И тешко му је у срцу јер се сад наједном осетио тако усамљен, и страх га је... Кад наједном,,, Боже! шта је ово опет сад! Стоје људи на улици пред огромним прозором од горе до земље, и гледају: изнутра, у том прозору, три лутке, мале, фино обучене у црвене и зелене хаљинице, па као живе! Некакав чичица седи крај њих, па као да свира у виолину, и још друга два стоје опет ту, свирају у мале виолинице, машу главама те дају такт, један у другога
гледају, а усне им се мичу, говоре, баш ,,заправо” говоре, - само се овамо на улици, кроз оно огромно дебело стакло, ништа не чује...
Дечко у први мах помисли да су они живи, а кад виде да су то лутке – наједном се засмеја. Никад он није видео таквих лутака, нит је знао и да постоје такве! И хоће да
се заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Наједном му се учини да га је неко састраг зграбио за капутић: један улични мангуп стојаше поред њега, па га наједном удари по глави, збаци му шешир, и удари га
ногом испод колена. Претури се малишан на земљу, неко стаде викати, он се уплаши и претрну, скочи па наже бежати, и наједном утрча – ни сам не зна куд – испод неке капије, у туђе двориште, - и згури се иза неких наслаганих хватова дрва: ,,Овде ме нико неће наћи, а и мрак је.”
Чучну и згури се, а никако да одахне од страха, и наједном, сасвим изненада, дође му тако пријатно: ручице и ножице га наједном престаше болети, и би му тако топло, као крај пећи!... Па се трже и сав уздрхта: ах, та он је то овде напољу заспао!
Како је добро ту спавати!
,,Поседећу овде малко, па ћу опет поћи да гледам оне лутке”, помисли дечко, насмехну се и сети их се: ,,Баш као живе!”... И наједном му се причу да над њим његова
мама певуши песмицу. ,,Мама, ја спавам; ах, како је овде добро спавати!”
-Ајдемо к мени, мали, на божићну вечеру, на божићно дрвце, на Христову јелку, - шапну над њим наједном некакав тихи глас.
3
Он већ помисли да је и то његова мама, али не, није она. Па ко га је онда то сад звао? Он не види, али неко се саже према њему, загрли га у помрчини, а он му пружи
руку и... и наједном... О, каква светлост! О, каква дивна божићна јелка! Него то није јелка, он још таквих дрвета видео није! Где ли је он то сад? Све се блиста, све се сија, а свуд око њега лутке, - али не, то су све дечаци и девојчице, само врло сјајни. Сви се они
вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га; носе са собом, па и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје се на њ радосно.
Мама! Мама! Ах, како је добро овде, мама! – довикује јој дечко, па се опет љуби с децом, хтео би да им што брже исприча о оним луткицама иза прозора. ,,Ко сте ви,
дечаци? Ко сте ви, девојчице?” – пита их он, смешећи се и љубећи их.
- То је вечера уочи Божића, Бадње вече и јелка код Христа, - одговарају му они. - ,,Код Христа је увек на Бадње вече јелка за малу децу, која тамо доле немају своје јелке... Ми смо Христови полажајници...
И он дознаде да су ти дечаци и девојчице сви били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у оним котарицама у којима су их од подлаца и кукавица
преварене, и срамно напуштене младе матере оставиле пред кућама петроградских чиновника; друга учманула и умрла код најмљених дојкиња – на исхрани у Дому за
одојчад; трећа су умрла на сасушеним, учманулим грудима својих изнемоглих матера кад је била гладна година; четврта се погушила у вагонима треће класе, од запре и
смрада – и сва су та деца сад овде, сва су она, као анђели, сва су код Христа, а Он сам међу њима, у њиховој средини, и пружа им руке, и благосиља њих, и мајке им...
А и мајке те деце све стоје ту, и плачу: свака упознаје свог дечка или девојчицу, а ови им долећу и љубе их, утиру им сузе ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако добро...
А доле, ујутру, покућари нађоше иза хватова сложених дрва малу лешиницу залуталог и смрзнутог дечка...
Ф.М. Достојевски
Улажем напор посљедњих снага и крикну душа моја:
- Господе, гдје се налазим? У пустињи?
- У пустињи!
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут ка Твоме Путу?
- Ходећи!
- Зар и падајући?
- Да, и падајући и посрћући и пузећи…
- А израњеност мојих ногу?
- Важно је ићи и важно је не враћати се натраг. Иди, ходи, једном ћеш достићи и стићи.
- Али како да сазнам, је ли ово пут који води к Добру?
- Ходећи, никако другачије. Ходећи ћеш откривати стазе које су ти већ знане, ходећи ћеш наићи на Близину коју слутиш, ходећи ме можеш наћи. Јер и ја сам у ходу. Ја, који те тражим и који бдијем над твојим кораком.
- А шта са мојим умором? Ја бих застала (понекад и стала), да се одморим и чекам.
- Чекајући се не иде, стојећи се не осваја простор, не преваљује Пут. Умор може варати. Покушај ићи, ход нека те одмара, опусти се. Научи се одмарати у ходу…
- А ноћ, дивље звијери, утваре?…
- Не бој се! Вјеруј! Буди храбра! Та сваки је твој корак дар, сваки напор милост. На теби је да прихватиш или не прихватиш; и да кренеш, да се одлучиш. То је твоје, то сам оставио теби: слободу да бираш, да изабереш стајање или ход…
- Бирам ход!!! Бирам умор, бирам крст и самоћу. И пустињу и тмине и страх бирам. Бирам све што води к Теби:
макар изгледало да никаква смисла нема
макар изгледало да пут овај и не води к Добру
макар мрклина била тамна као гријех
макар све изгледало привидно…
Бирам ход!!!
Јер Ти си у Ходу - к мени,
А ја у ходу – к Теби !!!
У некој прастарој причи вели се како је одмах након стварања света човек веома брзо прешао границе дозвољенога и да је та чињеница Творца веома забринула.
Бог је одмах након тога сазвао седам архангела на савет и рекао: “Створио сам човека и сада од њега нећу имати мира. Људи ће стално и стално ићи преко границе дозвољенога, а потом ће се жалити на свој несрећни живот. Где да се од њих сакријем?”
Архангели су о томе дуго размишљали. Један од њих предложио је Богу да се скрије на врх Евереста. Али, Бог му рече: “Иако се то још не зна, но људи ће веома брзо стићи на врх Евереста.” Други архангел је предложио Богу да се скрије на дно океана, трећи да се скрије на Месецу... Било је заиста много предлога, али Бог их је све одбацио.
На крају је један од архангела рекао: “Скриј се у срце човеково. Тамо Те нико неће узнемиравати, а пронаћи ће Те само човек отворена срца.” Тај предлог се Богу веома допао па је то и учинио.
Тај Серапион замоли некога подвижника да га прода као роба неком Грку глумцу, који је живео у граду. Подвижник му је дао плату за његову својевољну продају – двадесет новчића, које је овај увек чувао уз себе. Од тада је он служио веома самопожртвовано и спремно и са самоодрицањем глумца, његову жену и породицу, неједући ништа друго осим хлеба и воде и непрестано заокупљајући своју мисао и уста изучавањем Речи Божије.
Он је са том глумчевом породицом остао многе године. Када је оценио да је дошао погодан тренутак, почео им је говорити о хришћанству. Последица тог његовог благочестивог труда била је да се прво глумац, затим његова жена, па потом и читава породица одобровољише и пригрлише хришћанство, те се тако сви крстише. После светога крштења они су се повукли из позоришта, заволевши живот у врлини. Веома су поштовали Серапиона, који је постао узрочником њиховог спасења. Надахнути његовом љубављу према Богу, кажу они њему једнога дана: „Дођи, брате, да те ослободимо твог телесног робовања, зато што си ти нас ослободио робовања греху“.
Тада им Серапион благочестиво и са смирењем рече: „Сада када је Бог учинио милост и уз ваше садејство сте спашени, дошло је време да вам откријем једну тајну: Божанска промисао ме је искористила као средство вашега спасења. Ја сам био слободан подвижник који је дошао из Египта. Сажалио сам се на вас зато што сте живели у великој и страшној прелести и зато сам био одлучио да будем продат вашој породици као роб, како бих вам припомогао, уз помоћ Божију, колико сам могао, да се ослободите великих грехова које сте из незнања чинили и да би сте се спасили. Будући да је Бог остварио моју жељу, сада треба и ја да одем, како бих помогао и другим ближњима у делу спасења.
Пошто изрече те речи, Серапион им врати новац који беху дали као плату за његово ропство. Бивши глумац и његова супруга одбијаху да узму тај новац. „Задржи га“, говорили су му, „и дај га сиромасима, зато што је овај новац послужио као залог нашега спасења“.
„Ви га дајте као милостињу“, одговори им Серапион. „То је ваш новац. Ја не могу туђ новац давати сиромасима као милостињу“.
На Серапионово упорно захтевање они узеше натраг свој новац, али га упорно мољаше да остане са њима. „Остани са нама. Уверавамо те да ћемо те од сада имати за нашег духовног оца и господара душа наших.“.
Пошто је он остао неумољив на њихова многа преклињања, затражили су да их барем једном годишње посећује. Блажени отац на крају је прихватио ту њихову жељу и, поздравивши их, запутио се у други крај. Одатле је дошао у Лакедемонију, где је чуо да је неки од челника тога места, заједно са својом породицом, пао у манихејску јерес. У свему другом тај човек беше на гласу по свом врлом животу и волео је веру. Ради спасења тога човека, Серапион се још једном продао као роб, опет преко неког посредника, у његову кућу. И, заиста, за само две године и уз помоћ Божију он је успео да отргне од јереси и да га приведе Цркви. Потом је и њих напустио и ишао по свету, чинећи духовна доброчинства људима, онако како је могао.
Никада никоме није помагала, чак ни са лепом речју, и трудила се да буде што злобнија према другима.
Али деси се да она умре и оде у пакао. Њен Анђео Чувар оде пред Господа и замоли Га да је ослободи из пакла.
Остали Анђели су запрепашћени: ,,То је саблазан, она нема ни једног доброг дела, али је зато лагала, крала, варала...''
Али њен Анђео каже: ,,Не, имала је једно добро дело. Дала је један бели лук некоме просјаку који је скоро умро од глади.''
,,Није она никоме дала бели лук: радила је у својој башти, и када ју је просјак замолио за мало хране, она га је гађала белим луком и покушала да отера из баште!''
Али њен Анђео им је рекао да је просјак ипак добио лук и да због тога није умро од глади, па се и даље рачуна као добро дело.
Господ му рече: ,,Добро, иди до пакла и држи тај лук над њим: ако успеш да је њиме извучеш, моћи ће да дође овде у рај.''
У Господњим очима, чак и лук који је неко бацио на просјака у бесу се рачуна као благослов.
Анђео учини како му Господ наложи - он оде до пакла, клекне поред ивице, и спусти лук у пламенове.
Жена види лук који је бацила на просјака, ухвати га, и Анђео крене да вуче. Али, чим су то виделе друге проклете душе, оне се бацише на лук.
Жена поче да вришти и да шутира: ,,Оставите, ово је мој лук! Не дам вам га!''
Чим је ово узвилнула, стабљика лука пуче и она паде поново у пакао.
Јер она ни у најгорим мукама није желела да се покаје за свој најгрђи грех: себичност.
Једино Љубав, постојана по природи, реши да остане. Једино је она веровала
и надала се да је све то привремено и да ће доћи бољи дани када ће све бити
лепо и весело као некада. Међутим временом и Љјубав схвати да нема наде и да мора и она да напусти свој дом. Спакује лепо оно мало ствари и пуно успомена са собом, али ... сад више нема начина да са острва оде. Сви чмци, бродови и сплавови већ отпловили а за прављење нових више времена нема. Почне она да дозива упомоћ.
Некако у то време пут туда нанесе Богатство.Љубав се обрадује срећној случајности и замоли Богатство:"Прими ме, молим те на своју јахту. Острво тоне. Удавићу се.
"Богатство је погледа испод ока па каже:"Извини, али мој чамац је пун злата и драгог камења. Нема места још и за тебе, Љубави.Ако и ти будеш ушла бојим се потонућемо." И оде. Љубав већ почиње да хвата паника. Острво је све мање. Вода је све ближе. У паници, љубав и даље дозива у помоћ. Уто туда на свом сплаву наиђе Туга. Љубав се обрадује старом пријателју:"Туго, молим те, спаси ме. Потонућу заједно са овим насим острвцетом. Било би штета да свет остане без љубави." "Жао ми је, Љубави. " одговори Туга "Толико сам тужна да не могу да те поведем са собом. Желим да будем сама." И остави Љубав далеко иза себе. На острву Љубав већ хвата очај.Не види начина да се спасе из незгодне ситуације у којој се нашла и то зато што је веровала у боље сутра.Међутим, трачак наде, или је можда у питању вера још увек, је нагони да и даље дозива у помоћ. Њена дозивања привуку пажњу Сујете која је туда случајно пролазила. "Поведи ме са собом" - замоли Љубав Сујету - "Погрешила сам што сам веровала. Сада сам остала заглављена овде. Ти си ми једина нада." Сујета на то одговори: "Не долази у обзир!Види каква си прљава и мокра, хоћеш да ми поквасиш чамац?! Сама си крива!Сад сноси последице. Лепо сам ти говорила да одеш док се још могло." И још увређена оде и остави Љубав са њеном тужном судбином. Изгубивши и последњу наду, Љубав се предала судбини. Села је на једини непотопљени камен што је остао од њиховог, некад великог и дивног, острва и чекала да и он нестане испод воде и са собом однесе и њу. У то, ниоткуда, појави се неки странац у чамцу. Странац приђе сасвим близу и пружи руку Љубави.Она уђе у чамац и он је превезе на суседно острво.Ту је Љубав изашла из чамца, захвалила се и пошла даље.Тек пар метара даље схватила је да она не зна ко ју је заправо спасио.Окренула се и дотрчала натраг до обале, али чамац са странцем већ се изгубио на хоризонту.Тад је Љубав тек приметила Знање како седи на обали. Пришла је и упитала: "Реци ми, Знање, ко је странац који ме је спасао сигурне смрти?" Знање је погледа, насмеши се па јој рече:"Како, зар ти не знаш?То је било Време."
"Време?" - збуњено упита Љубав. "Да, Време"- одговори Знање. "Јер, једино је Време способно да спозна колико је Љубав велика."
Старци су разговарали сатима,говорили су о својим супругама,о дјеци,о унуцима,о својим домовима,пословима,о томе гдје су све били.И свако поподне кад је старац на кревету крај прозора сједио,описивао је све ствари које је могао видјети кроз прозор.Старац на дугом кревету почео је да живи за те периоде гдје би се сав његов свијет проширио и оживо са свом активношћу и бојом вањског свијета,који је описивао старац крај прозора:
"Прозор гледа на парк с предивним језером,патке и лабудови пливају на води,док дјеца пуштају своје бродиће.Заљубљени се шетају са руком у руци између цвијећа и дугиних боја.Велико зелено дрвеће украшава крајолик,а у даљини се назиру силуете градских небодера..."
Док би старац крај прозора описивао све ове детаље,старац на другој страни собе би затворио очи,замишљао и уживао животописне сцене.
Једног топлог попеднева старац крај прозора је описивао параду која је пролазила. Иако овај други није могао чути састав који је свирао,могао је видјети у својим мислима онако како му је старац до прозора описивао. Неочекивано бијес запосједне његове мисли,зашто он све то не види.
Зашто би он имао све то задовољство гледања свега док ја ниста не видим? То није фер, мислио је. Како му је у глави кипјело, у први мах се постидио. Али,како су дани пролазили завист га је изједала и ускоро је постао огорчен. Почео је мозгати и више није могао спавати. Хтио је бити крај тог прозора - та је мисао сад контролирала његов живот.
Док је касно у ноћи лежао буљећи у плафон, старац до прозора је почео кашљати. Гушио се текућином из својих плућа. Пипкао је по зиду мутно освјетљене собе,тражећи дугме за позив у помоћ. За мање од пет минута кашљања и дисања је нестало. Собом је владала тишина, самртна тишина.
Медицинска сестра је пронашла беживотно тијело старца крај прозора, изненађена позвала је болничаре да га однесу, без метежа, без панике. Други је старац, кад му се то учинило прикладним,замолио да га премјесте у кревет крај прозора.
Коначно,осјети ће нешто од живота,доживјет ће радост живљења и гледања свега својим очима. Лагано, болно, придигао се ослонивши се на лакат да погледа кроз прозор..
Угледао је високи бијели зид.
Када се сестра поново појавила, мушкарац је питао који је то разлог да је покојни пријатељ тако лепо описивао ствари у спољашњем свету. Сестра му је рекла да је био слеп и да није могао видети зид који је стајао испред прозора.
Сестра је одговорила: "А можда је ипак хтео усрећити вас."
Четири свеће су полагано гореле..
Била је тишина и могао се чути њихов разговор.
Прва је свећа рекла:
“Ја сам мир...људи ме не успевају сачувати...нема потребе да горим и мислим да ћу да се угасим.” И одмах се угасила.
Друга је свећа рекла:
“ Ја сам вера...нажалост многи људи имају површну веру и ја их не занимам...нема смисла да горим даље...”
Тек што је то изговорила, дунуо је лагани поветарац и угасио је.
Трећа је свећа жалосно проговорила:
“ Ја сам љубав...немам више снаге...људи често заборављају на мене...”
И истог момента се угасила.
Недуго затим је усло једно дете у собу...
“Шта је то...? “ упитало је дете.
“Требале сте да горите до краја.” И рекавши то, почело је плакати.
Уто је проговорила четврта свећа:
“Не бој се...докле год ја горим моћи ћемо да упалимо остале свеће...ја сам нада.”
Једна румунска басна каже како је једна ластавица имала петоро малих ласти. Уз пуно труда бринула се о њима да би их све отхранила и дочекала да сви порасту. Сву своју мајчинску бригу је усмерила на њих.
Али једног дана, остарела ластавица се разболела и није се више могла сама хранити. Позвала је своју децу да се брину о њој. Мале ласте су показале жељу да се брину о својој старој мајци.
Првога дана свих петоро су јој донели по једно зрно хране. Исто је било и другог дана. Али трећег дана само троје је мајци донело храну а после тог дана више јој ниједно није притекло. Мајка је остала гладна неколико дана да би на крају од глади и угинула.
Тако је једна мајка отхранила петоро деце а њих петоро нису могли хранити једну мајку.
Срећна сам јер имам породицу коју волим, школу у којој стичем знања и учим о многим лепим стварима. Имам пријатеље и рођаке који ме окружују и наставнике од којих учим. Мислим да је то довољно за срећу.
Иако имам здравствени проблем с којим сам рођена, јер не могу добро да ходам и трчим као већина мојих вршњака, нисам због тога тужна и несрећна. Захвална сам Богу за сваки дан свог живота и настојим да уживам у свему што ми он пружи.
Пре пар месеци била сам много тужна јер се моја бака преселила на небо код Бога и заувек нас напустила. Недостају ми приче из њеног детињства, топле чарапе које ми је сваке зиме плела и нежне руке које су ме миловале.
Говорила ми је бака често:
„Има Бога, дете, исправиће Он све неправде овог света, треба само бити стрпљив и чекати!“
А ја бих, бако, да скупа чекамо и да чујем још неку лепу причу из твог детињства. Увече кад легнем и кроз прозор угледам звезде које трепере у ноћи, чини ми се да си ти баш једна од њих која ми стално намигује и жмирка као што си често чинила увече док дремаш поред топле пећи.
Зимско је вече, бако, и пуцкетање ватре у пећи сећа ме на тебе. Ближе се новогодишњи празници и Божић.
Све ће бити другачије јер нема тебе да унесеш Бадњак у кућу и по слами проспеш бомбоне и разне друге ђаконије да их ми деца купимо. Тебе нема, бако, али остала је моја вера у Бога да ће све ствари на овом свету опет бити на свом месту, јер ти си се увек томе надала.
Научила си ме да нада увек последња умире, да Бога има и да стиже да исправи све „кривде“ и донесе правду. Хвала ти, бако, што си ме научила племенитости, доброти и праштању. Ја ћу те чувати у сећању, у својим молитвама Богу. Није важно што ја никада нећу трчати и чврсто стојати на својим ногама, како си ти хтела да ме видиш. Довољно је што дишем, гледам и осећам све ове дивне ствари око себе.
Нека бар делић ове лепоте осете и она деца којима је до сада то било ускраћено. Увек си ме учила да се у својим молитвама молим за све добре људе и да добро увек победи зло. Зато ми је важно, бако, да анђео, горе на небу, добро пази на тебе, да ти пре сна утопли хладне старачке ноге, као што си ти мени чинила у хладним зимским ноћима.
Има Бога, бако, јер ту је свуда око нас, у новом сунчаном дану, у осмеху детета, у мирису тек испеченог хлеба. Научила сам да се радујем малим стварима и да уживам у њима, а оне велике недостижне нећу никад ни пожелети.
Ти ми буди спокојна, све је углавном онако како би ти хтела и желела. Свет је исти, порадићемо на томе да га мало поправимо како би сви били срећни и задовољни.
Пази на себе и поздрави ми Бога! Остај ми с Богом, бако, и чувај Га, а Он нека чува тебе и све нас!
Пре неколико дана нам је вероучитељица Милица Ракић донела радове својих ученика. Одушевио нас је рад Ане Марије, њена вера у Бога, чиста, искрена, светосавска. Ова девојчица би многима могла да послужи као пример. Иако не може добро да хода, она не губи наду, не хули на Бога, радује се животу. Сетите се Ане Марије кад кажете да сте депресивни и да вам је нешто тешко да урадите.
"Светосавско звонце", бр. 1./2009.
Једном тако, крену зором до оближњег шумарка, да се у њему осами и у тишини без вреве и гужве свагдање препусти размишљањима. Но идући путићем наиђе њему у сусрет неки Старац са магарцем на коме беше товар.
- Помаже Бог, оче! – поздрави младић учтиво.
- Бог помогао, синко! – отпоздрави Старац уз наклон, али се мало спотакну те умало не паде.
Младић му брзо притрча и снажним рукама усправи Старца.
- Хвала, дете, Бог ти добра дао, кад си тако златне душе, а верујем и без великих смутњи, чим си овако поранио да благодариш Богу на лепом дану.
Иако је из старчевих уста излазило све супротно од онога што је младић мислио, нешто у његовом погледу га збуни, те он не знаше да ли се Старац шали са њим или га загледа.
- Ма није, оче, ни једно ни друго, признајем искрено. Бога једва да сам се сетио, а да не лажем ни Њега, ни тебе а ни себе: пун сам питања да пунији не могу бити! Ето! – признаде младић немоћно ширећи руке.
- Да... Може бити да се ти ниси сетио Њега, али не може да је Он заборавио тебе. Него, да ти мени речеш шта те то толико мучи, па да пробам ја на неко питање да одговорим. Бар неким добром да ти вратим за ово твоје учињено мени, убогом – предложи Старац.
И пошто су сели на земљу, младић, мало се закашљавши како би прочистио грло, истресе пред њега све што га је мучило, да би, најпосле, и њему, попут свих, поставио питање:
- Да ли ти, оче, знаш шта је за човека најбитније у животу?
Старац, који га је пажљиво саслушао, рече:
- Да... Најважније у животу сваког човека је то да не заборави да плеви башту!
Чувши ово, младић се нађе у чуду.
- Да плеви башту...?!
Затим се мало и насмеја, али кад виде да је лице Старца једнако озбиљно, он разумеде да му је нека нит очигледно промакла у свему томе.
- Опрости, Старче, – извињаваше се младић за своје понашање – али не разумем како би плевљење баште могло да буде - најважнија ствар!?
Тек кад се младић умирио, Старац отпоче причу:
- Био један мајстор надалеко чувен по препознатљивом раду. Израђивао је прибор и посуђе за јело. Код њега су људи долазили из свих крајева земље и света само да би уживали у његовим радовима. Радио је дан и ноћ да би им угодио, не штедећи се. Цена никада није била спорна, штавише, што је била већа, то је роба боље ишла. За кратко време постао је најбогатији мајстор у целој земљи. Али имађаше он много деце и како је које прерастало млађе - то су им апетити постајали већи. Купаца је било и даље, али руке које су некада биле веште почеше да посустају па понуда поче да бива све оскуднија, а с временом се поче примећивати и издаја прстију. Редови се стадоше осипати, па и проређивати, а помоћи од деце није било, јер су их ветрови разаслали на све стране света.
Отишли су, навикнути да глад и жеђ хране трошећи очев живот. На крају је, од свега, њему остала тек једна давно позајмљена њива – сва у корову. Немајући куд, човек стисну зубе и клече на колена те поче да чупа дубоко корење, не марећи ни за зној, ни за сузе, ни за крв; само да се светло што пре доведе у ову забит. И да видиш, чак и поред свега, човек никада и ни на једном другом месту није био толико срећан као овде. Сваким даном се будио радоснији, орнији, јачи, крепкији и са све већим жаром и жељом се хватао у коштац са коровом. Вадио је чемер - садио сласт; вадио муку - садио весеље. Тако их је називао. Ускоро почеше да слећу и неке птице које никада пре није видео ни чуо, али у чијем друштву се наслађиваше неописивим појањем. Док једног дана не срете у свом врту и оног који му је тај врт дао на корист. И не само то, већ и занат му ставио у руке. Никада ништа лепше не видеше очи људске! Од тада и његова деца постајаху све разумнија, јер се бољег млека дохватише.
Ето, зато ја теби, синко, кажем, верујући овом човеку, да је за човека најбоља ствар у животу да плеви башту!
Ту се Старац подиже да пође, али младић, осим очараности причом, не виде у свему појашњење на своје питање, будући да он није имао никакву њиву, башту, земљу уопште.
Живео је у стану! Међутим, он се Старцу богзнакако захвали и пожели му срећан наставак пута, те се окрену од њега и настави путићем ка шуми. Но отуд налети нека повећа буба, која се умало с њим не судари, и он, немајући куда, окрену јој леђа а лицем се врати одлазећем Старцу. Оно што угледа, учини да му се очи раширише од неверице: из врећа натоварених на магарца бацало је одсјај неко посуђе. Најнеобичније од свега, биле су те птице изнад њега, које никада до тада није ни видео ни чуо у свом животу. Предивни њихов пев разбудио је његов успавани ум и младић у часу разумеде и где му је њива и шта му је чинити. И не само то! Од тога осети радост, коју ни једно земно богатство није могло да надвиси.
Један источни цар је имао велико богатство. Био је велики среброљубац. Сваке године о своме рођендану стао би на вагу, не један њен крај, а на други крај су његови поданици стављали злато и драго камење, док не превагне. Једном овај цар сретне у пустињи једног врлог, продуховљеног аскету-монаха, кога упита:
''Зашто подносиш тако велику жртву?''
Монах је одговорио:
''Твоја је жртва много већа. Ја се одричем свега што је пролазно, а ти се одричеш свега што је вечно.''
Један човек је отишао код фризера да се ошиша и обрије. Како је фризер почео да ради, почели су разговарати. Разговарали су о много ствари и о различитим темама, да би се на крају дотакли и теме Бога.
Фризер рече Ја не верујем да Бог постоји.
Зашто то кажете? Упита га муштерија.
Знате, довољно је да изађете на улицу и схватите да Бог не постоји. Реците ми, ако Бог постоји, да ли би било толико болесних људи?
Да ли би било толико напуштене деце? Ако Бог постоји, не би било ни патњи ни бола. Не могу замислити Бога који би дозволио све ове ствари. Муштерија промисли на моменат, али не одговори ништа, не желећи започињати расправу.
Фризер заврши са својим послом и муштерија напусти радњу. Само што је изашао из радње, виде на улици човека са дугом, непочешљаном, прљавом косом и необријаном брадом, изгледао је прљаво и запуштено.
Муштерија се врати назад у радњу и рече фризеру:
Знате шта? Фризери не постоје.
Како можете то рећи? Упита изненађени фризер.
Ја сам ту, и ја сам фризер, и управо сам вас шишао и бријао!
Не! Викну муштерија. „Фризери не постоје, јер ако постоје, не би било људи са прљавом дугом косом и необријаном брадом, попут овог човека на улици.
Ах, али фризери ипак постоје!
Те ствари се дешавају јер људи не долазе код мене.”
Тачно, потврди муштерија. Управо тако!„
Бог, такође, постоји! Лоше ствари се дешавају кад људи не иду к ЊЕМУ и кад од ЊЕГА не траже помоћ … Због тога постоји толико патњи и бола у свету”.
У Аргостолу, у време када је живео преподобни Панагиј Басија ( 1801-1888 ), живела је једна аристократска породица, коју су творили отац и мајка и два сина. Сви су били побожни, премда мајка највише. Њен живот је био проткан добрим делима. Наједном, умре отац! Удовица настави са одгајањем деце, али не заборави ни добра дела чинити, чак их и умножи. Посећивала је болесне и затворенике и уводила их у хришћанску веру.
Једно вече, док је, након вечере, седела за столом, њено старије дете, које је имало 21. годину, осети снажну главобољу и паде у несвест! Ставили су га у кревет и позвали лекара. Дијагноза је била веома узнемиравајућа, те доктор саопшти мајци да се припреми за неизбежно.
Жена је одмах потрчала до кућног иконостаса и целе ноћи се молила Богородици да излечи њено дете. Али, нажалост, ујутру је њен син освануо мртав!
Мајка се није препустила жалости и очајању. Наставила је и даље са чињењем добрих дела. Међутим, не прође ни година дана од смрти првог сина, кад иста несрећа погоди и њено друго дете: једне вечери, у трпезарији, узвикну болно и паде онесвешћен. Лекар је дијагностицирао потпуно исто оболење, као и код првог сина, искључујући сваку наду за оздрављење.
Несрећна мајка опет приступи иконостасу и сва у сузама молила је Бога, Богородицу и Светог Герасима, говорећи:» Због мојих добрих дела сажалите се на мене и спасите моје дете.»
Али и то дете доживи судбину свог старијег брата.
Тада се удовица расрди! Престаде са чињењем добрих дела и поче да псује и Бога и свеце... У кућу није примала никог. Дала је једном познатом сликару две фотографије њене деце - да јој изради два портрета, како би их окачила на зид један наспрам другог. Прекрила их је танком прозирном тканином и под сваку слику поставила свећњак и велику свећу. Сваки час је палила свеће и гледала своју децу, разговарајући с њима.
Једног дана, преподобни Панагис уђе у један брод и изађе у Аргостолу. Кренуо је полако, са својим штапом, ка удовичиној кући. Кад закуца на њена врата, она изађе на прозор. Како угледа непознатог свештеника, удовица се разљути и поче страшно да га псује. Он је замоли по други и трећи пут да му отвори, јер је желео нешто да јој саопшти. Али жена настави са псовањем.
- Или ми отварај, или ћу отворити сам! – рекао је тада преподобни.
И истог часа он закрсти врата својим штапом и ова се одмах отворише!
Госпођа занеми!
Светац се стаде пењати степеницама, говорећи јој да га следи. Кад стигоше у салон, он јој рече:
- Седи у један ћошак, јер ћеш видети нешто што ниси очекивала.
Након што се кратко помолио, покрови који су прекривали портрете су пали и два детета се појавише жива на средини собе! Тада су извадили пиштоље и истовремено испалише по хитац, један у другог, те обојица падоше мртви. А онда се све, и портрети и соба, вратише у првобитно стање.
Док се уплашена жена молила у себи, преподобни Басија јој рече:
- Госпођо моја, Бог те воли! Послао је твојој деци природну смрт, како не би видела ово што си видела сада. Оба твоја сина су заволела исту жену и убили би се на начин који ти је показан. Покај се, дакле. Захвали Богу и настави, као и пре, са својим добрим делима.
Заиста, племкиња се покајала, и вратила се свом некадашњем животу.
Из грчког часописа «Лидија»
