30. 6. 2011.

Čarls Bukovski, “Zabilješke jednog pokvarenjaka”

Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam volio izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vrijeme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, volio sam žene, čeznuo za njima i izbjegavao ih.
Sada, kada počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja vječita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osjećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svjestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobjeći trom i bez sjećanja.Tako je oduvijek bilo sa svim onim za čim sam žudio: tek kada bih osjetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovjek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želio sam da budem sam, kao što sam želio slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žeđ, drugačija, uvijek drugačija. Kad se samo sjetim kako sam kao mlad poštovao brak i djecu, toliko da sam se jedva usuđivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i djecu, moju dragu djecu koju sam nježno volio – a šta mi je od svega ostalo!
I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vrijeme sam želio da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lijep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svijet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nježne grudi, i s čuđenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamjerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvijek daje izvjesnu moć nad ljudima. Oni osjećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osjećanja koja su promjenljiva ali snažna, osjećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvijek vodi ka nečemu novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog svijeta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobjegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te proljećne noći popeo na brdo; kiša je tiho pjevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smeđokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila posljednji poljubac pred svojom seoskom kućom, vidjeh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvijezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvijezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam vidio, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bijednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvijek tu i uvijek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.”

Poznajem lukavstvo tvoje Rabindranath Tagore



Da te ne bih poznao, igraš se sa mnom.
Zasenjuješ me munjama svog smejanja,
da bi sakrila suze svoje.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne kažeš reč koju bi trebalo.

Da te ne bih ocenio, izmičeš mi na hiljadu strana.
Da te ne bih pomešao s mnogima, stojiš odvojeno.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne ideš putem kojim bi trebalo.

Tvoj prohtev je veći od prohteva drugih, zato ćutiš.
Pritvorenom ravnodušnošću ne haješ za moje darove.
Poznajem, poznajem lukavstvo tvoje;
Nikada ne uzimaš što bi trebalo.

Mostovi Ivo Andric

Od svega sto covek u zivotnom nagonu podize i gradi, nista nije
u mojim ocima bolje i vrednije od mostova. Oni su vazniji od kuca,
svetiji, opstiji od hramova. Svaciji i prema svakom jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrstava najveci broj
ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gradjevina i ne sluze
nicem sto je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iscezlih epoha kad se drugacije
zivelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kise, cesto
okrzani na ostro rezanim coskovima, a u njihovim sastavcima i
neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki
zelezni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao zica, sto
drhte iz-vuce od svakog voza koji projuri; oni kao da jos cekaju
svoj poslednji oblik i svoje savrsenstvo, a lepota njihovih linije
otkrice se potpuno ocima nasih unuka. Drveni mostovi na ulasku u
bosanske varosice cije izglodane grede poigravaju i zvece pod kopitama
seoskih konja kao dascice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali
mostici u planinama, u stvari jedno jedino ovece drvo ili dva brvna
prikovana jedno uz drugo, prebaceni preko nekog gorskog potoka koji
bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi,
kad nadodje, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tesu
i postavljaju nova. Zato se uz planinske potoke, u zatokama medju
stenama. cesto vide ti bivsi mostovi, leze i trunu kao i ostalo
drvo naplavljeno tu slucajem, ali ta zatesana brvna, osudjena na
oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsecaju jos
uvek na cilj kome su sluzila.

Svi su oni u sustini jedno i podjednako vredni nase paznje, jer
pokazuju mesto na kome je covek naisao na zapreku i nije zastao pred
njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju,
ukusu, i prilikama kojima je bio okruzen.

Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi
na verne i cutljive mostove, kao na vecitu i vecno nezasicenu ljudsku
zelju da se poveze, izmiri i spoji sve sto iskrsne pred nasim duhom,
ocima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri maste. Slusajuci najgorcu
i najlepsu muziku koju sam ikada cuo, odjednom mi se ukaza kameni
most, presecen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka
bolno teze jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu
mogucu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvisena
nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopusta jednu liniju
mogucnosti: nepostojanje.

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE. 

Poziv

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes da sanjas
o tome
da ispunis ceznju svoga srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv .
Mene ne zanima koje planete uticu tvoj Mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste spostvene tuge, da li
su te zivotna razocarenja otvorila ili si se skvrcio
i zatvorio
iz straha od daljeg bola! Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolim mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes ili umanjis ili izbrises.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu, sa radoscu
mojom ili svojom ;
Mozes li se prepustiti divljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju i ne
upozoravati nas da budemo pazljivi, da budemo realisticni,
niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge da bi bio iskren
prema samom sebi ;
mozes li podneti optuzbu izdaje i ne izdati spostvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak i ako nije
lepa svaki dan.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem, sa promasajem
svojim i mojim, i jos uvek stajati na rubu jezera i srebrnastoj
mesecini uzvikivati “To”!
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
Iscrpljen, satrt do srzi, i uraditi ono sto se mora uraditi za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja zajedno samnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,
u trenucima kada se sve ostalo rusi.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom; i da li zaista
volis drustvo u kome se nadjes u trenucima praznine.

Dve molitve Desanka Maksimović


Za njega


Bože skriveni iza hladnoga neba tajni,
Ti što beskrajem dušu moju zasu,
ruke Ti uzvijam u slabosti času:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmešane behu istine i laži,
i ne osetih tad da mi je draži
od celog sveta on, pa sam bila
tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka rečne brane;
sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oči se naše po rastanku sretaše,
sa druge neba strane.

Više nemam njega. Bože, svojom miloštom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad: nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala.

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila;
s drugima išla, a njemu kasno stizala;
bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala.
Možda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada,
i srce moje što se bolom preliva;
neka milost Tvoja njega blago celiva;
gorko Ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.


Za mene


Bože sumorni, iza sumnje vidika sivih,
htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti;
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom
mirisati večito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta,
ja neću i ne mogu nijednim više spasom
da se izbavim.

Sad, Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde i neba plava,
jer olovna kaplja zla, što spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kad, posle mnogih srca što pobra,
ubereš i moje srce puno mana,
seti se, Bože, mojih tužnih dana,
jer Ti znaš da je teško biti žalosna,
i biti dobra.

ČOVJEK SAMO SRCEM DOBRO VIDI...

''Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu,
vi još ništa ne značite, reče im on.
Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile.
Vi ste kao što je bila moja lisica.
Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih.
Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja,
i ona je sada jedinstvena na svetu.

Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još.
Čovek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik poverovao bi
da moja ruža liči na vas.
Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno
zato što sam ja nju zavoleo.
Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono.
Zato što sam njoj napravio zaklon.
Zato što sam zbog nje poubijao gusenice
(sem one dve-tri radi leptirova).
Zato što sam nju slušao kako se žali,
hvališe ili kako ponekad ćuti.

Zato što je to moja ruža.

I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne.
Sasvim je jednostavna:
čovek samo srcem dobro vidi.
Suština se očima ne da sagledati.

Suština se očima ne da sagledati,
ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže
čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže…
reče mali princ da bi zapamtio.

Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica.
Ali ti ne treba da je zaboraviš.

Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio.
Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Odlomak... - ''MALI PRINC'' - Antoan Sent Egziperi

Spiram te sa kože Pero Zubac


Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljuštim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Minut čiste radosti Ivo Andrić


Dum sinunt fata, vivite lieti! (Dok sudbina dopušta živite srećni)
Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci čiste radosti vrede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provedeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja su ćudljiva i nezdrava, njihova zadovoljenja nesigurna i kratkotrajna, sama sebi cilj i svrha!) A minut čiste radosti ostaje u vama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Očajna pesma Milan Rakić


Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.

Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,

A da će, jos uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Most preko večnosti

Mirna zora, blistavo plava
Pojačana danom
Kao i sreća
Plava ... plavlja ... najplavlja,
Beli oblačići zadovoljstva,
Radost koja nas preliva,

Dok nas je zalazak Sunca
Obavijao u nežno roze
Stopili smo se u
Strasno grimizno zbogom,
Zemaljska duša i Kosmička duša
Prsnule su od lepote.



Kada je pala noć,
Mlad mesec
Smešio se krišom u mraku,
Nasmejala sam se i ja njemu
I pomislila:

Preko pola sveta
Tvoje nebo
Ispunjeno je ovim istim
Zlatnim smehom
I nadala sam se da si ga ti
Svetlucavo ... oko
Video i čuo.

I tako smo nas troje
Sjedinjeni u našem zadovoljstvu
Svako u svom sopstvenom prostoru
Zajedno razdvojeni
U beznačajnoj udaljenosti.

I spavala sam
U svetu
Ispunjenom osmesima.

Ričard Bah

To lice ljubavi opasno i nežno Jacques Prévert




Тo lice ljubavi
opasno i nežno
jedne se večeri javi
posle predugog dana
Možda je strelac bio
sa lukom
ili svirač
sa harfom
Ne znam više
Zaista ne znam
Znam samo
da me je ranio
možda strelom
možda pesmom
Znam samo 
da me je ranio
zanavek ranio
iz srca krv mi teče
Vrela me suviše vrela
ljubavna rana peče.

Pretnja Jorge Luis Borges


To je ljubav.
Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.

Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. 
Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. 
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Ne ruši sve mostove Ivo Andrić


http://i455.photobucket.com/albums/qq274/mks2183/hugs04.gif


Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakše neshvaćeno svatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene.

Molim te, poslušaj ono što ne kažem Charles C. Finn


Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.
U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.


Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.


Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.


Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.


Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Ljubav i sloboda


Čovek najviše želi slobodu. Čovek žudi za slobodom. Sloboda je samo suštinsko jezgro ljudske svesnosti: ljubav je na periferiji a sloboda je u centru. Kada se ta dva ostvare, u životu nema žaljenja. A oni se ostvaruju zajedno, nikada odvojeno.
Ljudi su pokušavali da ostvare ljubav bez slobode. Onda ljubav donosi sve više i više patnje, sve veće i veće ropstvo. Onda ljubav nije ono što je čovek očekivao da će biti, ona se pretvara baš u suprotno. Ona razara sve nade, uništava sva očekivanja i život postaje pustoš – tapkanje u tami, i nikada se ne pronalaze vrata.
Ljubav bez slobode prirodno teži da bude posesivna. A onog trenutka kada uđe posesivnost, počinjete da stvarate okove za druge i za sebe – jer ne možete da posedujete nekog a da on ne poseduje vas. Ne možete nekoga da učinite robom a da sami ne postanete rob. Šta god činite drugome, učinjeno je vama.
To je osnovni princip koji treba razumeti, da ljubav bez slobode nikada na donosi ispunjenje.

Научио сам...

Да је најмирнији осећај на свету, када ти дете
     заспи у наручју.


     Научио сам...
     Када си заљубљен, то се види.


     Научио сам...
     Када ми само једна особа казе "улепшао си ми дан"...
     онда је мој дан нешто сасвим друго.


     Научио сам...
     Да је бити љубазан важније него бити у праву.

     Научио сам...
     Да никада не смеш рећи не, поклону од детета.

     Научио сам...
     Да увек можеш за некога молити, кад нема снаге
     да ти може помоћи на други начин.

     Научио сам...
     Да ти је, без обзира колико озбиљности живот
     захтева од тебе, увек потребан пријатељ с којим
     се можеш глупирати.

     Научио сам...
     Да је понекад све што неко треба, нечија рука за
     држање и срце за разумевање.

     Научио сам...
     Да су најједноставније шетње у летњим вечерима с
     мојим оцем, док сам био дете, учиниле за мене чудо
     када сам одрастао.

     Научио сам...
     Да је живот као ролна тоалетног папира. Што је ближе
     крају брже иде.

     Научио сам...
     Да требамо бити захвални што нам Бог не даје увек
     оно што тражимо.

     Научио сам...
     Да се новцем не могу купити част и сталеж.

     Научио сам...
     Да мали свакодневни догађаји чине живот
     спектакуларним.

     Научио сам...
     Да је испод свачијег тврдог оклопа неко ко жели бити
     цењен и вољен.

     Научио сам...
     Бог није све учинио у једном дану. Зашто ја мислим да
     могу?

     Научио сам...
     Да чињенице, ако их игноришем или избегавам, не
     мењам.

     Научио сам...
     Када планираш да се осветиш некоме, тиме само
     дозвољаваш себи да те та особа и даље вређа.

     Научио сам...
     Да љубав, а не време, лечи све ране.

     Научио сам...
     Најлакши начин да као особа растем, да се окружим
     људима који су паметнији од мене.

     Научио сам...
     Да свако кога сретнеш, заслужује да га поздравиш с
     осмехом.

     Научио сам...
     Да нико није перфектан, док се не заљубиш у њега.

     Научио сам...
     Да је живот тврд и захтеван, али да сам ја жилавији
     и издржљивији.

     Научио сам...
     Да добре прилике никада нису изгубљене; неко ће се
     увек послужити онима које ти пропустиш.

     Научио сам...
     Када се научиш живети у луци горчине, срећа ће се
     увијек сидрити негде другде.

     Научио сам...
     Да бих волео да сам свом оцу, пре него што је умро,
     још једном рекао да га волим.

     Научио сам...
     Да треба давати речи које су нежне и мекане,
     јер ћеш их сутра можда морати појести.

     Научио сам...
     Да је осмех један јевтин начин да поправиш свој
     изглед.

     Научио сам...
     Да не могу одабрати како се осећам, али да могу
     одабрати што ћу направити у вези с тим.


     Научио сам...
     Да си, једном кад ти новорођено унуче ухвати мали
     прст својом шачицом, заробљен доживотно.

     Научио сам...
     Да сви желе живети на планини, али да се сва срећа и
     раст догађају док се успињеш.

     Научио сам..
     Да је добро давати савет само у два случаја: када га
     неко тражи или када је питање живота и смрти.

     Научио сам...
     што имам мање времена, више ствари могу направити.