NAUČIĆU TE ŠTA JE LJUBAV

Dečače naučiću te šta je ljubav.
Kada bude dockan i mesec visoko nad jezerom izađi na vodu.
Izađi, ali tiho, kao što se prohodi kraj kolevke novorođenčeta.
Izađi, bez straha, odlučno, ali i oprezno.
Izađi i lezi u meku i lepljivu rogozinu na obali.
Lezi, utišaj nozdrve i priguši svoj dah.
I doći će trenutak, o, siguran sam u to.
Košuta plaha napustiće svoj zabrani oslušnuti večernji muk.
Korakom lakim i poletnim izaći će na vodu.
Prići će visokoj trsci na glinenoj obali.
Prići će mekoj i lepljivoj rogozini.
Prići će i zagledati se u tebe svojim krupnim očima.
I tada, ako budeš dovoljno smeon,
ako budeš dovoljno čista srca,
dve duše, životinjska i ljudska, stopiće se u jednu.
Bez laži, bez izlišnih reći, bez straha.
I steći ćeš prijatelja za ceo život.
Zato što samo to uistinu za ljubav treba,
malo smeonosti i čista srca.

Kalidasa

LjUBAV, BOGATSTVO, TUGA, SUJETA I ZNANJE

Na jednom dalekom usamljenom ostrvu usred okeana ziveli lepo i u slozi Ljubav, Bogatstvo, Tuga, Sujeta i Znanje. Ziveli su mirno na tom ostrvu daleko od svih svetskih briga i dogadjanja. Ali nakon mnogo vekova primetili su da njihovo ostrvo polako , pa sve brze i izvesnije nestaje. Vrlo brzo shvatili su da ostrvo ubrzano tone. Uznemireni oni spakuju svoje stvari i krenu polako da napustaju svoje lepo, carobno, ali tonuce ostrvo, koje im je vekovima pruzalo srecu.

Jedino Ljubav , postojana po prirodi, resi da ostane. Jedino je ona verovala i nadala se da je sve to privremeno i da ce doci bolji dani kada ce sve biti lepo i veselo kao nekada. Medjutim vremenom i Ljubav shvati da nema nade i da mora i ona da napusti svoj dom. Spakuje lepo ono malo stvari i puno uspomena sa sobom, ali ... sada vise nije bilo nacina da ode sa ostrva. Svi camci, brodovi i splavovi vec su otplovili a za pravljenje novih vise vremena nije bilo. Ljubav je pocela da doziva upomoc.

Nekako u to vreme, put tuda nanese Bogatstvo. Ljubav se obraduje srecnoj slucajnosti i zamoli Bogatastvo da je primi na svoj brod:
- Primi me molim te, ostrvo tone, udavicu se - rekla je Ljubav.
- Izvini ali moj camac je pun zlata i dragog kamenja. Nema mesta jos i za tebe Ljubavi. Ako i ti budes usla, bojim se potonucemo - rece Bogatstvo i ode.

Ljubav je pocinjala da hvata panika. Ostrvo je vise tonulo i vode je bilo vise. U panici, Ljubav je i dalje dozivala u pomoc. Onda je na svom splavu naisla Tuga. Ljubav se obradovala starom prijatelju:
- Tugo, molim te spasi me. Potonucu zajedno sa ovim nasim ostrvcetom. Bilo bi steta da svet ostane bez ljubavi.
- Zao mi je Ljubavi - odgovorila je tuga - Toliko sam tuzna da ne mogu da te povedem sa sobom. Zelim da budem sama. I ostavi ljubav daleko iza sebe.

Na ostvru Ljubav vec hvata ocaj . Ne vidi nacina da se spase iz nezgodne situacije u kojoj se nasla i to zato sto je verovala u bolje sutra. Medjutim, tracak nade, ili je mozda u pitanju vera, jos uvek su je nagonili da i dalje doziva u pmoc. Njena dozivanja privuku paznju Sujete koja je tuda slucajno prolazila.
- Povedi me sa sobom. Ti si mi jedina nada - zamoli LJubav.
- Ne dolazi u obzir! Vidi kakva si prljava i mokra, hoces da mi pokvasis camac . Sama si kriva! Sad snosi posledice. Lepo sam ti govorila da odes dok se jos moglo. - I jos uvredjena ode i ostavi Ljubav sa njenom tuznom sudbinom .

Izgubivsi i poslednju nadu, Ljubav se predala sudbini. Sela je na jedini nepotopljeni kamen sto je ostao od njihovog, nekad velikog i divnog ostrva i cekala da i on nestane ispod vode i sa sobom odnese i nju. U to niotkuda , pojavi se neki stranac u camcu. Stranac pridje sasvim blizu i pruzi Ruku ljubavi. Ona udje u camac i on je preveze na susedno ostrvo. Tu je Ljubav izasla iz camca, zahvalila se i posla dalje. Tek par metara dalje shvatila je da ne zna ko ju je spasio. Okrenula se i dotrcala natrag do obale, ali camac sa strancem vec se izgubio na horizontu. Tada je Ljubav tek primetila Znanje kako sedi na obali. Prisla je i upitala:
- Reci Znanje, ko je stranac koji me je spasao sigurne smrti?
Znanje je pogleda, nasmesi se pa joj rece:
- Kako, zar ti ne znas? To je bilo VREME.
- Vreme? - Upita zbunjeno Ljubav.
- Da, VREME - odgovori Znanje - Jer jedino je VREME sposobno da spozna koliko je Ljubav velika.

LEPTIR

Jednoga dana , pojavio se maleni otvor na cauri. Covek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muci da bi izvukao svoje slabasno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir prestao da se pomera. Cinilo se da ne moze dalje. Zato je covek odlucio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i rasekao cauru.

Leptir je sa lakocom izasao ali je imao krhko telo i smezurana krila.

Covek je nastavio da posmatra leptira, ocekujuci da ce svakog trenutka krila otvoriti , povecati i rasiriti, kako bi podrzala leptirovo telo i osnazila ga. Medjutim, nista se nije dogodilo! Leptir je ceo svoj zivot proveo puzeci okolo sa slabasnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Covek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama nije razumeo da je poteskoce kroz koje je leptir morao proci izlazeci iz caure osmislio Bog, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kad se oslobodi caure da bude spreman da leti.

Ponekad su poteskoce upravo ono sto nam treba u zivotu ...

Kad bi nas Bog oslobodio od svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bi postali onoliko snazni kako mozemo biti . Nikada ne bi mogli leteti.

Trazio sam SNAGU ... i Bog mi je dao poteskoce koje su me osnazile.
Trazio sam MUDROST ... i Bog mi je dao probleme koje je trebalo resiti.
Trazio sam BOGATSTVO ... i Bog mi je dao Mozak i Telo da mogu raditi.
Trazio sam HRABROST ... i Bog mi je dao prepreke koje je trebalo savladati.
Trazio sam LJUBAV ... i Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoci.
Trazio sam USLUGE ... i Bog mi je dao prilike.

ZIVI ZIVOT BEZ STRAHA I SUOCI SE SA PREPREKAMA I ZNAJ DA IH SVE MOZES SAVLADATI !

Razgovor s Bogom

Sanjao sam da razgovaram s Bogom. - Dakle, ti bi zeleo razgovarati sa mnom? - rekao je Bog. - Ako imas vremena - rekoh. Bog se nasmesi. - Moje je vreme vecnost. Sta si me hteo pitati? - Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi? Bog odgovori: - Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu a onda bi zeleli ponovo biti deca. - Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa onda trose novac, da bi vratili zdravlje. - Sto usko razmisljaju o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti. - Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umru kao da nikada nisu ni ziveli. Bog me uze za ruku . Ostadosmo na trenutak u tisini. Tada upitah: - Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zeleo da tvoja deca nauce? Osmehujuci se, Bog odgovori: - Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli, mogu samo voleti. - Da nauce da nije najvrednije ono sto imaju, nego ko su u svom zivotu. - Da nauce kako se nije dobro uporedjivati sa drugima ... - Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kome najmanje treba. - Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se povredi voljeno bice, a zatim su potrebne godine da se izleci. - Da nauce oprastati. - Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nezno vole, ali to ne znaju reci niti pokazati. - Da nauce da se novcem moze kupiti sve osim srece. - Da nauce da dve osobe mogu posmatrati istu stvar, a videti je razlicito. - Da nauce da je pravi prijatelj onaj ko zna sve o njima a ipak ih voli. - Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste, i da moraju i sami sebi oprastati. Ljudi ce zaboraviti sta si rekao. Ljuci ce zaboraviti sta si ucinio. Ali nikada nece zaboraviti kakva si osecanja u njima probudio.

"Onaj koga hranis"

Jedan stari Ciroki Indijanac, ispricao je svom unuku:
" U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka. Jedan je Zlo. To je strah, gnev, zavist , zalost, kajanje , pohlepa, nadmenost, samosazaljenje, krivica, ogorcenje, inferiornost, lazi, lazni
ponos, superiornost i ego.

Drugi je Dobro. To je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosecanje, velikodusnost, istina, samilost
i vera."

"I koji vuk pobedjuje?" - upita unuk, sa ocima koje su sijale od radoznalosti.

Stari Ciroki odgovori:
"Onaj koga hranis"

Jedan srećan dan

Volela bih da verujem da sam zaljubljena, u nekoga koga ne poznajem, iako nisam to planirala.

Svi ovi meseci samokontrole, upornog odbijanja ljubavi, doveli su do sasvim suprotnog ishoda; da se prepustim prvoj osobi koja mi je ukazala drugačiju pažnju.

Sreća što nemam njegov broj, što ne znam gde stanuje i mogu da ga izgubim ne kriveći sebe što sam propustila jednu priliku.

Pa čak i da je tako, čak i da sam ga već izgubila, život mi je darovao jedan srećan dan. A kad se ima u vidu kako je sazdan ovaj svet, jedan srećan dan gotovo je ravan čudu.

• Jedanaest Minuta
• Odlomak
• Paulo Coelho

Vreme

"Vreme je vrlo sporo za one koji cekaju,
vrlo brzo za one koji su uplaseni,
vrlo dugo za one koji jadikuju,
vrlo kratko za one koji slave.
Ali, za one koji ljube, vreme je vecnost."

William Shakespeare 

Mihail Bulgakov "Pod petom"

24. maj 1923

...za sada sam bez posla. Ja i žena se loše hranimo. Zbog toga mi se i ne piše. Crni hleb skočio na 20 t. Morali smo od ujke uzeti malo brašna, belog ulja i krompira. Od Borisa - milion. Obišao sam svu Moskvu - nema posla.

3. septembar 1923

...danas smo ja i Katajev išli u daču kod Tolstoja. Danas je bio izuzetno ljubazan. Jedino što je loše, to je teško popravljiv manir, njegov i njegove žene, da se s visine obraćaju mladim piscima. Tolstoj je pričao kako je počeo da piše. Najpre pesme. Potom je podražavao. Zatim je primio spahijski način života. Podstrek njegovom stvaralaštvu dao je rat.

30. septembar 1923.

... u književnosti sam spor, pa ipak idem napred. Ja to dobro znam. Ne valja to što nikad nemam jasnu predstavu šta sam stvarno dobro napisao. Ali nećemo očajavati. Književnost je sad težak posao. Meni je teško od objavljivanja živeti. Sad sam prelistavao "Poslednjeg Mohikanca" kojeg sam nedavno kupio za svoju biblioteku. Kakva čarobnost kod tog starog sentimentaliste Kupera. Tamo je David koji sve vreme peva psalme, pa me je naveo na misao o Bogu. Možda jakima i smelima on nije potreban, ali ovakvima kao što sam ja, lakše je živeti s mišlju o njemu.

26. oktobar 1923.

...došavši kući, kod suseda pekara sam čekao Tasu da se vrati (kod nje je ključ). On je počeo priču o politici. Postupke vlasti smatra lopovskim. Prepreden odlično shvata da varalice nisu voljne da idu u rat, o međunarodnoj situaciji nema se pojma. Divalj smo mi, nesrećan narod. Možemo se tešiti markom. Jedan dolar - 69 milijardi maraka.
Moja predosećanja me, kada su ljudi u pitanju, nikada ne prevare. Društvo samih protuva se skuplja oko "Nakanune" (list za koji je pisao). Velika muka me naterala da štampam u njemu. Trebalo bi biti izuzetan heroj pa ćutati četiri godine, beznadno ćutati, da bi se mogla otvoriti usta u budućnosti. Ja na žalost, nisam heroj.

6.novembar 1923.

Nekako sam počeo da shvatam - morao bih da se okanem smejanja. Osim toga, u literaturi je sav moj život. Nikakvoj medicini se nikada više neću vratiti. Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino - pisac.

3. januar 1925.

Užasno stanje: sve više se zaljubljujem u svoju ženu. Krivo mi je - deset godina se odričem... a sad se ponižavam čak do lake ljubomore. Nekako je mila i slatka. I debela.
Novine danas nisam čitao.

Branko Miljković - pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Dovidjenja.
Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

Fransoaz Sagan "Odgovori"

"Ponajčešće ljubav znači rat. Borba u kojoj svako nastoji da ščepa za vrat onog drugog. Sastoji se od ljubomore, posedovanja, pripadanja, čak u odnosima koji izgledaju najširokogrudiji. Kao u svim drugim bitkama i u ovoj padaju žrtve. Uvek postoji jedan koji voli više nego drugi, jedan koji pati, drugi - koji pati zato što nanosi patnju. Na sreću, ne pate uvek jedni te isti, pa odnos može da se preokrene. Ali, postoji i izvesna nežnost koja nam pomaže da prihvatimo onog drugog, a koja se sastoji od poverenja i dostojanstva. No, žalosno je što ljudi uvek nastoje da dobiju na jednoj strani ono što su izgubili na drugoj. Malo ih je koji su zadovoljni položajem i svojim materijalnim stanjem. Oni pokušavaju da to nadoknade na račun drugih u svojim ljubavnim odnosima, jer žele nešto da se ušićari. Dobija se, dok sve ide svojim tokom. Osim toga, u ljubavnim odnosima postoje "smicalice" kojima se možemo poslužiti, te ostaviti partneru da posumnja da li ga uopšte volimo. Meni je to odvratno. Postoji, takodje, jedan prirodan, razuman odnos koji potvrdjuje činjenica da ako neko s vama živi, s vama spava i smeje se - s vama, onda vas zacelo i voli, pa onda čemu sumnjati da će prvom prilikom da otprhne."

Antoan-Sent Egziperi "Mali princ"

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on…
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu…

Oproštajni udarac

Prije je patila zato što se još ljubav nije pojavila u vidokrugu njezina života, a taj nedostatak svjetlosti činio je još neudobnijim loše puteve kojima ju je otisnula nevolja vremena. Sad kada je voljela, uklanjala je jedna za drugim svoja poslednja oklijevanja, s prostodušnošću promrzlog putnika koji na suncu svlači nakvašenu odjeću, i stajala je preda mnom naga kao što to nikada nijedna žena nije bila. A možda nije mogla, pošto je krajnje odjednom istrošila sve svoje užase i opiranja protiv muškaraca, pružiti svojoj prvoj ljubavi ništa do čarobnu slast ploda koji se jednako nudi ustima i nožu. Takva strast pristaje na sve, a zadovoljava se sa malim: bilo je dovoljno da uđem u njenu sobu pa da Sofijino lice odmah poprimi onaj smireni izraz kakav se ima u krevetu. Dok sam je dodirivao, imao sam dojam da se sva krv u njenim žilama pretvara u med. Najbolji med s vremenom se užegne: nisam slutio da ću stostruko platiti svaku svoju grešku i da će mi pomirenost s kojom ih je Sofija prihvaćala biti posebno uračunata. Ljubav je stavila Sofiju u moje ruke kao rukavicu od tkanine istodobno mekane i čvrste; kada bih je ostavio, događalo mi se da je kojih pola sata kasnije nađem na istom mestu poput napuštena predmeta.
M. Jursenar - Oproštajni udarac

Ljubav je uvijek nova

Shvatila sam da često ne postoji druga prilika; bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svijet. Ako treba nekom ili nečemu da budem vjerna u životu, prije svega moram biti vjerna sebi. Ono malo iskustva koje sam stekla u životu naučilo me je da niko ničim ne gospodari, da je sve iluzija – a to važi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrijednosti. Ko je makar jednom izgubio nešto što je imao a smatrao svojim neotuđivim posjedom (što se meni već bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo ništa ne pripada. I ako mi već ništa ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vrijeme baveći se onim što nije moje: bolje je da živim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog života.

Ljubav je uvijek nova. Nije važno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u životu jer se stalno suočavamo sa situacijom koju ne poznajemo. Ljubav nas može odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana našeg postojanja. Ako je uskratimo sebi, umrijećemo od gladi gledajući žudno u drvo života, a nećemo imati smjelosti da pružimo ruku i uberemo plodove. Treba tražiti ljubav, ma gdje ona bila, čak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razočarenja i tuge.
Jer onog časa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takođe polazi nama u susret!
I spasava nas.
Koeljo