Jedno me pero prati celog jutra, kao mali pas. Covek se nasmeje u takvim trenucima, promrmlja nesto o tome kako zna sta to znaci. Naravno da ne zna, ali bolje je da izgleda kao da zna, i kao da je sve vec dogovoreno. Lezalo je na zastirci kada sam ustao. Maleno sivo grudno pero, savijeno kao uvojak kose.
Mogao sam da vidim kako paperje podrhtava, mada sam nisam osetio nista. Kada sam obuo jednu cipelu, ono se primaklo. Pomislio sam da su cipela i pero mozda povezani necim, dlakom ili paucinom i mahnuh sakom izmedju njih. Nista. Dok sam koracao, pero je klizilo za mnom.
Sledilo me je niz stepenice. Zar je moguce da toliko pokrecem vazduh, pitao sam se. Usporio sam. Ono takodje. Pratilo me je i uz stepenice. Pokusao sam da ga uhvatim. Nadao sam se da me niko nece pitati sta radim. To nije vodilo nicemu.
A osetio sam da bih uvredio i sebe i njega da sam nastavio. Ali ipak sam pokusao da bacim komad odece preko njega. Znalo je i taj trik. Pratilo me je, kada sam krenuo preko trave, preko ulice medju zivotinjama, kroz kisu. Pitao sam se da li je neko primetio. Ranije ili kasnije mislio sam i pokusao da zamislim koliko se dugo mozete smejati povodom toga, i sta ce se reci nakon toga.
Ali ono ne nanosi zlo. Kada sednem ono se smesti malo podalje, ponekad izvan granica pogleda. Kada ustanem ponovo je iza mene. Zeli li nesto od mene? Da li nesto zna? Kome se pokorava i zasto? Hoce li ikada reci? Da li je doslo da pomogne, da izda ili jednostavno, kako se covek nada, da se zadovolji?
Covek se navikne na stvari i na kraju ne zeli da odu.
I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.
Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.
No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.
Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.
"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.
Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!
Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.
Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.
I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.
Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.
Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.
Bio sam dete koje tek sto je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brezuljaka i sa stazama posutim sljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strasni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrasen svojim trozupcem.
Labudovi su ziveli u tom basenu. Jednoga dana, posto me dadilja posela na zemlju uz ivicu, zabavljao sam se bacajuci kamicke u tamnu vodu, sa svom nespretnoscu deteta obucenog u dugi plast s grubo ustirkanim okovratnikom.
Dadilja se malo udaljila izmedju grmova gde ju je cekao mladi podoficir pun zaljubljenosti. Dete je imalo veliku glavu i nejake ruke. Kako da ne padne u vodu?
Evo ga medju labudovima, kako pliva podrzan ustirkanim haljinama koje stvaraju vazdusne klobuke.
Dadilja i vojnik, nezno iscezli, nisu znali za strasnu opasnost koja se ustremila na moju malu sudbinu. A labudovi su se, nema sumnje, cudili tom nepoznatom labudu koji se obreo medju njima, sliceci im svojom belinom, ali bio je to improvizovani labud, koji pocinje da tone, jer plast je sav natopljen kao i okovratnik i pantalone.
Dete je izgubilo svest. Zasto ga je neko primetio? Najodvazniji se nasao...
Covek naglo ulazi u vodu, rasteruje, prestrasuje labudove, i vraca u zivot moje bledo onesvesceno Ja.
Odnosi ga kuci, i daje mu da popije gutljaj ruma.
Moj deda je hteo da ubije dadilju.
Srećom, tog dana stiže i drugi odgovor na moj oglas. Nisam ni sanjala da su šetači pasa traženi u tolikim količinama! Obećah Mišelinu da ću ćutati kao mutava, i sutradan posetih drugog tipa, ovoga puta u centru grada, na prvom spratu kuće koja je ličila na tapacirana dečja kolica, gledana iznutra. Tako nekako.
Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i poluraspakovane kofere s nalep'nicama svih svetskih aerodroma. Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče.
Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut škotskim pledom, iščezao u dubini monstruozno prostrane fotelje. Već na samom početku, posle »dobar dan i sedite«, primećivalo se da je veoma dugo živeo u inostranstvu: teško je pronalazio naše reci. Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika. A šta je to tridesetak reči, pitam ja vas? Pa to se zaboravi dok kažeš — britva!
—Jel ova kuca u pitanju? — upitah, manja od makovog zrna, poučena iskustvom prethodnog dana.
—To ti je jedan irski pseter — reče Predstavnik prelazeći odmah na ti. — Kupio sam ga kad sam bijo u Londonu. Pre toga smo imali španskog kvekera, al' je lipso u Ameriku... Da ti pravo kažem, dete, nemam ti ja vremena za ti džukci. Ovde sam ti samo u prolazu, da pokupim kiriju od kuće...
A čime se bavite tamo napolju? — upitah, van sebe od straha da ponovo ne uletim u neko...
—Petljam ti nešto oko kulture...
Istog dana, počeh da šetam irskog psetera za trideset komada mesečno. Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!)
Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive! — i da stvarno petlja nešto oko kulture, ni on sam ne zna šta, ali da to radi uspešno, jer uglavnom ćuti i gleda pred sebe, kao da bogzna šta misli, što je najvažnije, nikom ništa ne veruje i sve stvari proverava po dva puta. Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u »Bremu«, a tek onda uzme reč. Rođeni diplomata, kad ti kažem, Anči!
Druga stvar, reče mi njegov šofer, zašto u inostranstvo slati, na primer, poliglote, kada oni uvek nešto zabrljaju? U redu, možda znaju strane jezike i te fazone, ali upravo to može i da bude kobno! Njegov šef govori neprestano „You are" i "I am", i ni reči više ni reči manje! Ne brblja čovek bez potrebe. Zahvaljujući tome, ni jedna strana špijunska služba na svetu ne bi iz njega mogla da izvuče ni najmanju tajnu. On je, inače, jedini čovek koji govori francuski ijekavskim izgovorom — za kuću kaže „la mjezon“, a za gospođicu — „madamoazjel!“
—Ali niko nije savršen — kazao mi je još njegov šofer. Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: »Zastavljaj avuto!« i izbacuje me napolje.
—Ali zašto? — zapanjih se.
Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije — što je to jače od njega! Mislim, to kolo... Izlazimo iz »merdže« i hvatamo se za ruke, pa dok to prokleto kolo drnda i trešti, mi igramo »dvojac«. Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a? A ja, znaš Anči — reče mi šofer izvinjavajući se — ne podnosim ništa sem baroka! Za mene, znaš, muzika prestaje sa barokom, a pozorište sa — Luj Barokom! Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: »Brale 'ajde da opalimo dvojac!« — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo. Posle toga je miran kao jagnje, jedno dve nedelje...
To su bili dani...
Dovde si mozda uspela da me pratis, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti?
On to nije smatrao bas tako bukvalno tokom celog svog zivota, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokusajmo da pratimo njegove argumente.
Kao sto sam rekao, jedan filozof pokusava da odredi nesto sto je vecno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo bas nesto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog odredjenog mehura od sapunice. Za pocetak nebi niko uspeo da ga dobro prouci pre nego sto bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo tesko prodati jednu filozofsku raspravu o necemu sto niko nije video i sto je, osim toga, postojalo samo pet sekundi.
Platon je smatrao da se sve sto vidimo u prirodi oko nas, da, sve sto mozemo da dodirnemo i osetimo, moze uporediti sa mehurom od sapunice. Jer nista od onoga sto postoji u svetu cula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve zivotinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali cak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas rusevina, Sofija! Skandal, ako mene pitas. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemozemo steci pouzdano znanje o necemu sto se stalno menja. O onome sto pripada svetu cula- i sto mozemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje mozemo imati samo o onome sto sto vidimo razumom.
Da, da, Sofija, objasnicu ovo blize: Jedan pojedinacan kolacic sa zacinima moze biti toliko obezoblicen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pecenja da nije lako reci kakvu figuru predstavlja. Ali posto sam video 20-30 takvih kolacica - koji mogu biti manje vise perfektni - mogu s velikom pouzdanoscu reci kako modla za kolace izgleda. Do tog zakljucka mogu doci mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemozemo pouzdati u nasa cula. Uostalom, culo vida se moze razlikovati od coveka do coveka.
Medjutim, mozemo se pouzdati u ono sto nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sedis u ucionici zajedno sa drugih 30 ucenika i nastavnik vas upita koja je najlepsa boja duge - sigurno ce dobiti mnogo razlicitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dodje do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki nacin nesto potpuno suprotno od stavova i osecaja. Mi mozemo reci da je razum vecan i univerzalan upravo zato sto govori samo o vecnim i univerzalnim odnosima.
Platona je inace veoma zanimala matematika. Razlog je taj sto se matematicki odnosi nikada ne menjaju. Zato i mozemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nadjes jednu okruglu sisarku. Mozda ces reci da ti "smatras" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljostena s jedne strane i onda se posvadjate. Medjutim, vi nemozete biti sigurne u ono sto vidite svijim ocima, ali zauzvrat mozete s punom sigurnoscu da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slucaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav mozda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, mozete sasvim jasno videti u sebi.
Kratak sazetak: Mi mozemo imati samo nesigurna primanja onoga sto primamo culima. Ali zato mozemo postici pouzdano znanje o onome sto uvidjamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu vecnost. Tako ce i "ideja" konja imati cetiri noge cak i ako svi konji u svetu cula budu hromi.
Beskonacni, otvori mi put za veliko obilje. Ja sam neodoljivi magnet koji povlaci sve sto mi pripada po bozanskom zakonu. Sada unistavam i zatirem (svojom izgovorenom recju), sve lazne zapise u svom podsvesnom umu. Oni se pretvaraju u prah, sopstvenog urodjenog nistavila, jer poticu od moje isprazne uobrazilje. Sada pravim savrsene zapise uz pomoc Hrista u meni, zapise zdravlja, bogatstva, ljubavi i savrsenog ostvarenja.
Dobra volja volja proizvodi veliku zastitnu auru oko onoga ko je salje i nijedno oruzje koje se usmeri protiv njega nece uspeti. Blagoslovi svog neprijatelja i oduzeces mu oruzje. Svaki covek je zlatna karika u lancu mog dobra, jer su svi ljudi Bog u ispoljenju, koji ceka na priliku koju mu daje sam covek, da sluzi bozanskom planu u svom zivotu.
Izjava za uspeh:
Imam odlican posao u odlicnim uslovima, odlicno radim za odlicnu platu.
Olaksaj se na Hrista u sebi, na nadsvest izjavom, "prebacujem ovo moje breme straha, nesigurnosti, neodlucnosti na Hrista u sebi i slobodno krecem da dobijem mnogo! Prebacujem ovo breme na Hrista u sebi i dem slobodna."
Sve dok ne budemo mogli da vidimo u mraku, a prebacivanje bremena nam omogucuje da vidimo u mraku, nema nam mira ni spokoja ni srece dok ne izbrisemo sav strah iz podsvesti. Isus Hrist je rekao: zbog cega strepite, o vi, malovjerni? Sve je moguce onome ko vjeruje! Kako da se oslobodim straha? Tako sto cu prici onome cega se bojim. Necu sluziti strahu nego veri!
Ni jedan covek nije tvoj neprijatelj, ni jedan covek nije tvoj prijatelj, svaki covek je tvoj ucitelj. Pozdravi bozansko u svakom coveku i posalji mu ljubav, nikakvo zlo te nece zadesiti, niti ce kakva napast prici. Savrsena ljubav razgoni strah! Trazi i dace ti se! Mi moramo da ucinimo prvi korak. Pridji Bogu i on ce prici tebi! Neodlucnost je kamen spoticanja na mnogim putevima. Da bi je prevazisli treba uvek ponavljati izjavu: uvek imam neposredno nadahnuce i brzo donosim ispravne odluke.
Beskonacni, otvori put da se u mom zivotu ostvari bozanski plan. Neka se genije skriven u meni sada oslobodi, daj da jasno vidim savrsen plan. Ja sam jedno sa beskonacnom mudroscu, znam sve sto treba da znam o tome.
Beskonacni, daj mi nedvosmisleni znak, otkrij nacin za moje savrseno samoostvarenje, pokazi mi koji od talenata treba sada da upotrebim. Savrseno sam obucen za bozanski plan mog zivota. I hrabro koristi sve prilike. Otvori mi put za moj pravi dom, mog pravog prijatelja.
U ovom odlomku, Florens Skovel smatra da bi trebali posmatrati sebe i ljude oko nas u potpuno pozitivnom smislu. Ona istice da je svaki covek zlatna karika u lancu dobra sviju nas i Bog u ispoljenju. Smatra da svaki covek poseduje u sebi tu moc, da moze da uspe u cemu pozeli i navodi nas na brisanje svih predrasuda i strahova koje nosimo u sebi. Jedino tako se moze postici uspeh u mnogo stvari koje zelimo ili imamo nameru da uradimo.
Covjek zeli moc. Zato što zivi, što se krece, što se sudara s ljudima. A zeli da nešto ostavi iza sebe, da nešto stvori, da ne bi samo bitisao, kao drvo. I izgleda mu da je nešto postigao, da je snazan i vazan, da moze mnogo. Ali bog ucini da odjednom progleda i vidi, ne ovim ocima, vec onim drugim, vidovitijim, da je samo zrnce pijeska u nesagledljivoj pustinji ovoga svijeta, sitan i nevazan koliko i mrav u mravinjaku.
Da li mravi zele moc? Zele li da budu snazniji i znacajniji od drugih? Imaju li svojih briga, muka, nesanica, ocajanja? Ne znamo, i ne tice nas se, suviše su sitni za nas. Zar onda ne bi mogao da postoji neko veci i od nas, kome su beznacajne naše brige i nevolje? Mi ga ne vidimo, jer je neuhvatljiv za našu misao, osjetimo ga samo kad nam se u necemu pokaze njegova volja. Ni, mrav ne vidi covjeka cijelog, zbog svoje velicine covjek i ne postoji za mrava, vidjece samo prst, ili grancicu, ako mu preprijecimo put, osjetice potres ako rasturimo mravinjak. A covjek prema vasioni sitniji je nego mrav.
I zašto bi postojao samo covjek i njegov nacin mišljenja? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojace i bez nas. Hoce li svega nestati ako svi ljudi pomru? Nece. Sve ce ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas nece biti. Mnogo je tajni kojima se ne mozemo ni pribliziti, a kamoli ih razjasniti. A mozda je najveca tajna smrt, tajna i uzas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas.
Sacekuje nas na nekom cošku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije. Uzalud smo prošli ovim zemaljskim putem, uzalud se nadali, uzalud tugovali zbog gubitaka, uzalud se radovali zbog uspjeha, sve uzalud. Smrt cini besmislenim i zivot i ono što se u zivotu stvara. A iza te strašne kobi, nepoznata tama.
Znaš kraj, a ne znaš ništa o njemu. Pomiriti se s njim ne mozeš, a ništa ne mozeš izmijeniti. Po našoj volji to se ne dešava, jer bi malo ko htio da umre, vec po nekoj svemocnoj volji o kojoj ništa ne znamo, osim da je neumoljiva i do kraja dosljedna, mozda je neki sveopšti duh, nimalo slican našem, a nesaznatljiv, jer je van našeg iskustva. Ako ga ne mozemo saznati, ne znaci da ga nema. On ga ne zamišlja po ljudskoj slici, vec kao nadnaravnu snagu, i nadnaravni um, koji hladno ravna vidljivim i nevidljivim svijetom. Uzaludno ga je moliti, uzaludno preklinjati, jer njegove mjere i razlozi nisu ljudski, a kakvi su, ne mozemo cak ni naslutiti.
Eto, i sam kaze: on i njegov, jer ne znamo šta je, niti je naš jezik sposoban da izrazi ono što naša misao ne moze dokuciti. A ako je tako, a sigurno jest, nemoguce je zamisliti da taj svemirski duh igra nedostojnu igru s ljudima, puštajuci ih da protrce kroz zivot, dolazeci iz nicega i nepovratno odlazeci u ništa. Bilo bi to besmisleno tracenje tolike snage. Mnogo je vjerovatnije, i logicnije, i manje uvredljivo, da je tijelo smrtno a duša besmrtna, duša je djelic sveopšte svemirske energije, poklonjen nam, privremeno ustupljen, na rodjenju, koja ce zivjeti svojim nepoznatim zivotom i poslije smrti tijela, ili ce se useliti u novorodjence, da nastavi svoje vjecno kretanje.
Ni kap vode se ne gubi, samo se mijenja, kako se moze izgubiti sve covjekovo? Mora biti da zivot postoji po nekom višem nacelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu!
Veliki uspeh u zivotu imaju cutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u cutanju drugog vide i svoju sigurnost. Covek moze da naskodi drugom coveku ili promisljenim rdjavim delom ili nepromisljenom recju, a cutalica se smatra bar kao covek koji ne skodi svojom neopreznom recju. Zatim cutalica ne trazi ni od drugog coveka briljantnu konverzaciju, niti narocitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog cega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, skode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava zrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato sto su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i osamuceni, a treci se cak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i posece.
Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najvise otrovom licnih mrznja, vise nego i medom licnih ljubavi. Cutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamisljen, a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako cutalica ne kaze mudrosti, ne kaze ni gluposti ili ih bar ne kaze u velikom broju. Cutalica izgleda i covek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitoscu u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znaci, iznad svakidasnjih covekovih mislii briga, i izvan realnosti od kojih je zivot uglavnom sacinjen.
Zbog tog prosecnim ljudima takav covek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje coveka koji cuti, ali preziru coveka koji mnogo govori. Covek koji cuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali covek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I posto ljudi ne cene onog koga se boje, postovanje ide za cutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih cutanja koje vrede vise nego najmudrije reci. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa covekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa covekom koji lepo cuti. Proverite u svom zivotu dali su vam vise dobra donele vase najblistavije reci ili kad ste u izvesnom momentu pribegli cutanju.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle nepromisljene inpulsije. Covek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu izmedju pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji moze da razmisljeno kaze sta hoce. On je vec tim odmerio koliko jedna minuta moze da sadrzi pameti i gluposti, dobrote i zloce. Samo takav uzdrzljiv covek izbegne najveci broj nesreca, nesreca koje dolaze od nase nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.
I ucenici Pitagore su morali cutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoci istrazivanja, kojom su se sluzili ljudi iz Sparte. Katolicki red kaludjera karmelita imaju tako isto propis da govore samo cetvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer covek drugom coveku vise naskodi recima nego delom. Neke zivotinje kusaju jedno drugo samo tim sto priblize nozdrve, i sto se omirisu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U recima uvek ima vise lazi nego istine, i vise zloce nego ljubavi, jer ljudi najcesce neznaju ni sami sta kazu, ni zasto su nesto rekli. Rec dovodi do vise nesporazuma, nego sto bi bilo nesporazuma da reci ne postoje...
Jovan Ducic - knjiga o sudbini
Veliki Sokrat rekao je: "Nije vredno ziveti ako nisi svestan da zivis." To je samo po sebi razumljivo. Mnogi ljudi nisu svesni da zive. Zive mehanicki, misle (redovito tudje misli) mehanicki, osecaju mehanicki, reagiraju mehanicki. Zelite li videti kako ste zaista mehanicki? "O, imate lepu kosulju." Dobro se osecate kad to cujete. Boze, zbog kosulje?! Ponosni ste na sebe kad to cujete.
Gdje su granice ljudske gluposti? Zaista tako mislim. Sto se to dogadja? Jeste li ikad stali da razmislite? Netko vam kaze: "Mislim da ste jako sarmantni", i osecate se divno. Dobijete pozitivan poticaj (zato ljudi govore: ja sam O.K., ti si O.K.). Obicno to ide ovako: pritisnem gumb i veseo si pritisnem drugi gumb i tuzan si, i to ti se svidja. Koliko ljudi poznajete koji nisu pod uticajem pohvale ili krivnje? Mislim da to nije covecno. Covecno za vas znaci da morate biti kao mali majmun kojem svatko moze potezati rep, i da cinite sve ono sto biste trebali ciniti. Ali, je li to covecno?
Ako mislite da sam sarmantan, to znaci da ste sada dobro raspolozeni, i nista vise. To takodjer znaci da sam na vasem popisu za kupovinu. Svi mi okolo nosimo popis za kupovinu, i cini se da morate biti prema tom popisu: visok, tamne kose, zgodan, po mojem ukusu.
"Svidja mi se boja tvoga glasa". Kazete: "Zaljubljen(a) sam." Niste zaljubljeni, nego ste naivna budala. Svaki put kad ste zaljubljeni - neckam se da li da vam ovo kazem - postanete posebno tupi i tvrdoglavi. Sednite malo, i promatrajte sto vam se dogadja: bezite od sebe, zelite pobeci. Netko je jednom rekao: "Hvala Ti, Boze, za stvarnost, i za nacine kako da pobegnemo od nje." To se, dakle, dogadja.
Tako smo mehanicki, tako upravljani. Pisemo knjige o tome kako s nama upravljaju, i kako je to divno sto s nam upravljaju, i kako je nuzno da vam ljudi kazu da ste O.K. Onda se dobro osecate, zadovoljni ste sa sobom. Kako je divno biti u zatvoru! Ili, kako mi je netko jucer rekao, u necijoj krletci. Svidja li vam se biti u zatvoru? Da li vam se svidja kada upravljaju s vama?
Dopustite mi da vam nesto kazem: ako si ikad dopustite da se dobro osecate kad vam ljudi kazu da ste O.K., pripremate se za to da se osecate lose kada vam kazu da niste u redu. Dokle god zivite prema ocekivanjima drugih ljudi, morate paziti kako se odevate, kako se cesljate, jesu li vam cipele ulastene, ukratko - morate ziveti prema svim njihovim prokletim ocekivanjima. Mislite li da je to ljudski?
To je ono sto cete otkriti dok se budete promatrali! Bit cete uzasnuti! Cinjenica je da niste ni O.K., niti ne-O.K. Mozda se uklapate u trenutacno raspolozenje, trend ili modu, ali znaci li to da ste postali O.K.? Ovisi li vasa "O.K.-nost" o tome? Ovisi li o tome sto ljudi misle o vama? Niste O.K., niti ste ne-O.K., vi ste vi.
Nadam se da ce to, barem za neke od vas, biti veliko otkrice. Ako troje ili cetvoro od vas dodje do tog otkrica tokom ovih dana koje cemo provesti zajedno, to ce biti odlicno! Izvanredno! Odbacite sve ono "O.K" i "ne-O.K."; odbacite svako sudjenje i jednostavno promatrajte, gledajte. Doci cete do velikih otkrica, ta ce vas otkrica promeniti. Necete se uopce morati truditi, verujte mi.
To me je podsetilo na onog coveka iz posleratnog Londona. Sedeo je u autobusu, a u svom krilu imao je paket zamotan u smedji papir. Paket je bio velik i tezak. Kondukter dodje do njega i upita ga: "Sto je to u vasem krilu?" I covek odgovori: "To je neeksplodirana bomba. Iskopali smo je u vrtu, i nosim je na policijsku stanicu." Kondukter rece: "Bolje je da je ne drzite u krilu. Stavite je ispod sedala."
Psihologija i duhovnost (kako ih ljudi obicno shvacaju) premestaju bombu iz vaseg krila i stavljaju je ispod vaseg sedala. U stvari, ne resavaju vase probleme. Mjenjaju vase probleme za neke druge. Je li vam to ikad palo na pamet? Imali ste neki problem pa ste ga zamijenili za neki drugi. Uviek ce biti tako dok ne resimo problem koji se zove "vi". Dok to ne resimo, necemo nista napraviti.
-Oduvek sam se voleo pretvarati kako razgovaram sa stolovima i stolicama koje sam pravio. Kad god sam govorio sa njima obicno sam otkrivao misli koje mi nikada ranije nisu sinule u glavu. Ali kad sam poceo da uvidjam da bih mogao sluziti Bogu na taj nacin, pojavio se andjeo.
-Andjeo se ukazao jer si ti bio spreman. To bejase deo tvog ucenja. Kad covek koraca u susret svojoj sudbini, cesto biva prinudjen da menja smer. Drugi put, pak, spoljasnje okolnosti su jace, i primoravaju coveka da ustukne u strahu i da se preda. Sve je to deo ucenja.
Ali niko ne sme gubiti iz vida ono sto zeli. Cak i kada - u izvesnim trenucima - poveruje da su svet i drugi jaci od njega. Evo u cemu je tajna: ne treba odustajati.
Postoje trenuci kada se silne nedace obruse na nas zivot, i ne mozemo da ih izbegnemo. Ali i za njih postoji neki razlog.
- Kakav razlog?
- To je pitanje na koje ne mozemop odgovoriti pre no sto naidjemo na teskoce, niti za vreme njihovog trajanjua. Tek kada ih prevazidjemo, uvidjamo zbog cega su naisle.
Svaki covek ima pravo da sumnja u svoj zadatak, i da ga s vremena na vreme zanemari; jedina stvar koju ne sme da ucini, to je da ga zaboravi. Ko ne sumnja u sebe taj je nedostojan - jer slepo veruje u svoju sposobnost, i gresi iz oholosti. Blagosloven svaki onaj ko prolazi kroz trenutke neodlucnosti.
Neznost je postojala, nacin na koji su njena usta i njena koza, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo lezimo jedno pored drugog i dizemo dok se napolju smrkava. Ta neznost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira sta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama.
Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupcenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su vise bili kao neshvatljive, ali neosporne cinjenice, nego sto su bila pitanja koja su cekala odgovor. Bilo je svejedno zasto volimo, kada smo vodili ljubav.
Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja vise ni sam nisam znao sta mislim o svemu tome sto se desilo i svemu sto se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje vecito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada.
Mozda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu nista znacili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde covek moze da bude ko god hoce. Mozda je i ona morala da prizna da u pocetku nema nikakvog znacaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je nasoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako moze slobodno da se krece po tragovima koje ostavlja, kroz oci koje zadrzava svojim pogledom dok hoda.
Mozda je i ona razumela da nam prica ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pricamo sami i da nam prica postaje poznata tek kad se isprica. Da ne mozemo nikada unapred da znamo sta znaci i koliko. Da prica mora da se prica dan za danom, korak po korak, bilo da je pricamo oklevajuci ili odlucno, uverljivo ili sumnjicavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slucajnim granama, tokom godina u rukama pogresnog čoveka, rastrgnuta slepom zeljom svoje ljubavi, da stremi onome cemu je utabala put svojim strpljivim koracima.
Tada reče bogataš: Govori nam o Davanju.
A on odvrati:
Dajete samo mrvičak ako dajete od bogatstva svoga.
Kad od sebe dajete, istinski dajete.
Jer što je vaše bogatstvo nego stvari koje čuvate i pazite iz straha da vam sutra ne zatrebaju?
A sutra, što će sutra donijeti preopreznome psu koji zakopava kosti u neutrtu pijesku dok hodočasnike prati do svetoga grada?
I što je strah od nužde nego nužda sama? Nije li žeđ, koje se strašite dok vam se izvor prelijeva, neutaživa?
Ima ih koji daju mrvičak od mnogoga što imaju - i daju to da bi ih drugi prepoznali, i njihova skrivena želja obezvređuje njihove darove.
A ima ih koji imaju malo i sve daju.
To su vjernici života i darežljivosti života, i njihova škrinja nikad nije prazna.
Ima ih koji daju s radošću, i ta je radost njima nagrada.
Ima ih koji daju s boli, i ta je bol njihovo krštenje.
Ima ih koji daju ne upoznavši boli davanja, niti traže radosti, niti daju opominjući se vrline;
Oni daju kao što u dolini mrča širi miomiris u prostor.
Rukama takvih govori Bog, i na njihove se oči smiješi na zemlju.
Dobro je dati kad ko moli, ali je bolje dati nezamoljen, razumijevanjem;
I čovjeku široke ruke veća je radost naći onoga ko će primiti nego samo davanje.
A ima li išta što ćete zadržati?
Sve što imate jednog će se dana razdati;
Stoga, dajite sada, da doba davanja pripadne vama, a ne vašim baštinicima.
Često kažete: »Dao bih, ali samo potrebitima.«
Ali, voćke u vašem voćnjaku ne kažu tako, ni stada na vašem pašnjaku.
Daju da bi mogli živjeti, jer zadržavati znači propadati.
Zacijelo, ko je vrijedan da primi svoje dane i noći, vrijedan je svega što vi imate.
I onaj koji je zaslužio da pije iz oceana života zaslužuje da napuni čašu i iz vašega potočića.
I koja zasluga može biti veća od one što leži u hrabrosti i povjerenju, dapače u milosrđu, primanja?
I ko ste vi da bi ljudi morali razderati svoje grudi i razgolititi svoj ponos da biste vi mogli vidjeti njihovu vrijednost ogoljelu i njihov ponos postiđen?
Prvo gledajte da sami zaslužite da budete davaoci, i oruđe davanja.
Jer, odista, život daje životu - dok ste vi, koji se smatrate davaocima, samo svjedoci.
I vi primaoci - a svi ste vi primaoci - ne prihvaćajte nikakva tereta zahvalnosti, da ne biste podjarmili sebe i onoga tko daje.
Radije se dignite zajedno s davaocem na njegovim darovima kao na krilima;
Jer, previše se sjećati svojega duga jest sumnjati u plemenitost onoga koji ima prostodušnu zemlju za majku, i Boga za oca.
Zivot je otok cije su litice zelje, drvece snovi, cvijece samotinja, vrela zed, a ono je usred mora samoce i izdvojenosti.
Tvoj zivot je, prijatelju, otok odsjecen od svih otoka i kontinenata. Koliko god ladja i camaca poslao ka drugim obalama i koliko god ladja stiglo na tvoje obale, ti si ipak samo otok izdvojen u svome bolu, osamljen u radosti, dalek u ceznji, nepoznat sa svojim tajnama i zagonetkama.
Vidio sam te, prijatelju, kako sjedis na gomili zlata, radostan zbog svoga bogatstva i ponosan na svoje blago, uvjeren da je svaka pregrst zlata tajna veza sto povezuje misli drugih ljudi sa tvojom mislju i sto spaja njihove teznje sa tvojima. Vidio sam te kako, poput velikog osvajaca, vodis vojske i trijumfalne legije na jake tvrdjave te ih razaras, zatim ides na druge utvrde te i njih osvajas.
Kada sam te ponovno pogledao, vidio sam za zidinama tvojih riznica srce sto drhti u samoci i izdvojenosti, kao sto drhti zedan covjek u kavezu nacinjenom od zlata i dragulja, ali bez vode.
Vidjeh te, prijatelju, kako sjedis na prijestolju slave, a oko tebe ljudi sto opijevaju tvoje ime, nabrajaju tvoja milosrdja i darove, u tebe zagledani kao u prosvijetljenog proroka koji im uznosi duse odlucnoscu svoje duse i vodi ih izmedju zvijezda i planeta. Dotle ti njih gledas lica prepuna zanosa, snage i trijumfa, kao da si za njih ono sto je dusa za tijelo.
Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh osamljeno bice kako stoji uz tvoje prijestolje krunisuci se otudjenoscu i grcajuci u samoci. Zatim vidjeh kako tvoje bice na sve strane ispruza ruku, kao da trazi samilost od nevidljivih fantoma. Vidjeh to bice kako gleda negdje daleko preko ljudskih glava, u neko mjesto na kome nicega nema osim njegove samoce i izdvojenosti.
Vidjeh te, prijatelju, zaljubljena u lijepu zenu, kako med svoga srca tocis na njen razdjeljak, ruke joj obasipas poljupcima, dok te ona gleda sa sjajem suosjecanja u ocima i majcinskim osmjehom na usnama. Tada rekoh sebi: Ljubav je odagnala samocu ovoga covjeka, izbrisala je njegovu izdvojenost te se on sada vraca i spaja sa Sveopcim Univerzalnim Duhom koji putem ljubavi privlaci k sebi ono sto se od njega izdvojilo u prazninu i zaborav.
Ali, kada te po drugi put pogledah, vidjeh, umjesto tvoga zaljubljenog srca, osamljeno srce koje bi htjelo da svoje tajne povjeri nekoj zeni, ali ne moze; vidjeh iza tvoje duse sto se topi u ljubavi jednu drugu, usamljenu dusu, nalik na izmaglicu koja bi htjela da se u rukama drage pretvori u suze, ali ne moze.
Tvoj zivot je, prijatelju, izdvojeno boraviste, daleko od svih drugih boravista i zivih stvorova.
Tvoj unutarnji zivot je boraviste daleko od svega sto ljudi nazivaju tvojim imenom. Ako je to boraviste mracno, ne mozes ga osvijetliti susjedovom svjetiljkom; ako je pusto, ne mozes ga ispuniti susjedovim dobrima; ako se nalazi u pustinji, ne mozes ga prenijeti u vrt koji drugi zasadi; ako se nalazi na vrhu planine, ne mozes ga spustiti u dolinu kojom tudje noge stupaju.
Tvoj dusevni zivot je, prijatelju, okruzen samocom i izdvojenoscu. Da nije te samoce i izdvojenosti, ti ne bi bio ti, niti bih ja bio ja. Da nije te samoce i izdvojenosti, tada bih, cuvsi tvoj glas, pomislio da ja govorim; kada bih pogledao tvoje lice, pomislio bih da sebe vidim u ogledalu.
Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…
Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.
Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.
Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.
Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.
Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...
A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.
Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.
No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.
Vaš I. Turgenjev
P.S. Molim vas da se ne uznemiravate zbog budućnosti. Ovakvo pismo vi više nećete dobiti.
(Ivan Turgenjev Mariji Savinoj
Spasko, početak leta, 1880.)
"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."
Izmedju mene i tebe tako je malo prostora. U taj procep stao bi tek treptaj svetlosti. U njega se smestila nasa ceznja, u njega se smestila nasa ljubav. Tako smo blizu ti i ja, a opet tako beskrajno daleko. Deli nas tek delic najmanjeg dela. A ipak, koliko god se trudio, koliko god tezio i hteo, nikada me neces dosegnuti. Izmedju mene i tebe tako je malo vremena. U taj procep stao bi tek treptaj oka. U njega se smestio nas zivot, u njega se smestila nasa sudbina. Tako smo slicni ti i ja, a opet tako beskrajno drukciji. Usprotivilo nam se cudnovato prostranstvo neodredjenih razdaljina, prostranstvo koje nije potrebno preci. Ne naprezi se uzalud, jedini moj, ne siri svoje ruke ne bi li me zagrlio. Izmedju nas je more beskraja - ne vece, ne dublje od njenog dodira. Ali zar ne znas? To je more ljubavi i ono ce nas zauvek spajati.
