4. 6. 2011.

Очево завештање



 

Злата и сребра немам; 
што имам, даћу му! 
Полако се приближава време, кад морам поћи на пут, с кога се још нико није вратио. Јер ја те не могу повести са собом и остављам те у свету где добар савет није на одмет. Нико није мудар од рођења. Време и искуство уче нас. Ја сам видео више света но што си ти. Није све злато, драги сине, што се сија. Ја сам видео како се разбије понека звезда што с неба падне и како се пребије штап на који се човек ослањао. Зато хоћу да ти дам неколико савета и да ти кажем, шта сам закључио и шта ме је време научило. 
Није велико оно што није добро, и није истинито оно што не постоји. Овде на земљи човек није код своје куће и није то случајно што човеку овде иде рђаво. И није за њега свеједно, хоће ли лево или десно поћи. Немој да се вараш да би се он сам умео посаветовати и знати свој пут. Овај свет за њега је сувише мали, а он не види и не познаје оно што је невидљиво. Уштеди себи узалудан труд и не причињавај себи бол, већ се опомени себе. 
Чувај се добро да не учиниш зло. Нека те не поведе срце за пролазним стварима. 
Истина се не управља према нама, већ ми морамо знати да се управљамо према њој. Што можеш видети, то гледај и употреби зато твоје очи, а што се тиче невидљивога и вечитога, управљај се према Божјим речима. Остани веран вери твојих отаца. Не плаши се никад толико много другог, колико себе самог. Унутра у нама станује један други судија, који не лаже и на чији глас треба да полажемо више него на одобравање целог света. Стави себи у задатак, сине мој, да не чиниш против његовог гласа и што мислиш и намераваш, прво се куцни по челу и запитај га за савет. Он говори испочетка врло полако и замуцкује, као невино дете, али кад ти његову невиност поштујеш, полако он одвезује свој језик и говориће ти разумљивије. 
Често мисли о светим стварима, и знај поуздано да она не пролазе бескорисно по тебе и да чине да ускисне квасац целога теста. 
Чини добро, а не брини се шта ће од тога бити. Пожели само једно, али и то нека од срца потече. 
Брини се о своме телу, али не толико као да ти је то душа. 
Буди честит према свакоме, али се тешко поверавај. Не мешај се у туђе послове, али своје отправљај ревносно. Не ласкај никад никоме, а не дозвољавај да ти други ласкају. Поштуј сваког према његовом положају, а пусти га нека се посрами ако то заслужује. 
Немој никад да будеш дужан, али увек буди предусретљив као да су ти сви повериоци били. Не мораш увек бити великодушан, али правичан буди увек. Не оптерећуј себе никад бригама, јер кад право радиш онда немаш шта да бринеш. Не веруј никад лицемерним изгледима лица, а своме лицу увек дај изглед правог и поштеног човека. 
Помози и подај радо, кад имаш, и о томе се више не старај. А кад немаш ништа при руци имаш гутљај хладне воде, и не мање старај се о томе. Не говори све што знаш, али пази увек шта говориш. Не седи где подругљивци седе, јер од свих створова они су највише за сажаљење. Не поштуј лицемерне, али поштуј поштене људе и иди са њима. Човек, који у срцу има праву богобојажљивост, јесте као и сунце које светли и греје, ако и не говори. Чини оно што је достојно награде, а не пожели је. Нека ти је у мислима увек само добро. Када умрем, склопи ми очи и не оплакуј ме. Помажи твоју мајку и поштуј је док год је жива и сахрани је поред мене. Размишљај сваког дана веселог духа и не пођи са овога света а да јавно не осведочиш ма чиме твоју љубав и страхопоштовање према оснивачима Хришћанства. 
Твој верни отац. 

Из књиге «Веронаука живота»

 




Пут у пакао


Стара прича каже: кад је Христос земљом ходио, срете два човека и рече им:
- Немојте ићи овим путем, он ће вас одвести у пакао.
Они се насмејаше Христовим речима и наставише истим путем даље.
Мало касније, на путу видеше велики џак препун златника. Један од њих рече:
- Сад ми је јасно зашто је онај лукавац, кога смо мало пре срели, рекао да не идемо овим путем, јер је то пут за пакао. Он је сигурно кренуо по магарца да би на њега натоварио овај џак злата. Ти остани овде, а ја ћу да нађем магарца да на њега натоваримо џак. Толико је тежак да га сами не можемо носити.
- Добро, иди - сложи се други - и донеси неколико флаша вина, да прославимо што смо се обогатили.
Тако и урадише. Један оста да чува џак, а други оде по магарца. Онај који је остао помисли:
- Што да са њим делим благо? Сав новац може да буде само мој. Кад он доведе магарца и да ми вино, ја ћу га изненада ударити ножем право у срце.
А његов друг је путем размишљао овако:
- Боље је да сав новац буде само мој. То није тешко урадити. Ја ћу у вино сипати отров, а после ће сво злато припасти мени.
Кад нађе магарца, купи вина, а потом у апотеци флашицу јаког отрова. Помеша отров са вином и врати се на место где је онај други чувао благо.
- Урадио сам све што треба! - рече пружајући другу флашу вина.
У исти час доби ударац ножем у срце и паде на земљу. Његов друг стави џак на магарца. Задовољан што је све тако "лепо" прошло, попи отровано вино и у исти трен умре.
Тако се испунило Христово предсказање: обојица су отишла у пакао.

Превела са руског Ирина Жданова-Бањац


Biti srećan


U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

PJESMA O BISERU

Čovječe, što nijesi kao svi drugi, ne nosi srca na dlanu
i ne misli da trebaš pokazati bogaljima sva blaga svoje duše
Sjeti se da na dnu dubokih okeana čami bezbrojno biserje u školjkama.
Niko ga ne viđa, niko ga neće vidjeti, možda ni trak zvijezde
što se ogleda nad vodom, pa ipak ljepota vasione dobiva od njegove ljepote

Neće ono blistati izloženo na grudima žene, niti će ikada da resi sjajne
prstenove. Naše ga smrtne oči neće ugledati, ali mi slutimo da postoji.
I radujemo mu se više što ga naslućujemo nego što bismo uživali kada
bismo ga imali pred sobom. Pa zato, čovječe, koji nijesi kao svi drugi,
ne nosi srca na dlanu i ne misli da trebaš pokazati prostoti svih blaga
svoje duše...

Tin Ujević

Odisej Elitis - Eleni

Prva kap kiše ubila je ljeto
Natopile se riječi koje su rađale svjetlost zvijezda
Sve one riječi kojima si TI bila jedini cilj!
Gdje sada da raširimo ruke kada vrijeme ne računa više na nas
Gdje sada da spustimo oči kad su daleki horizonti potonuli u oblake
Sada kada su se tvoji kapci sklopili nad našim predjelima
A mi smo - kao da nas je prožela magla -
Sami samcati okruženi tvojim mrtvim slikama.
Sa čelom na prozorskom staklu bdimo nad novim bolom
Smrt nas ne može savladati dok ti postojiš
Dok na nekom drugom mjestu vjetar može da te cijelu drži u životu
Može da te odjene izbliza kao naša nada izdaleka
Dok na nekom drugom mjestu postoji
Sasvim zeleno polje iza prvog osmijeha sve do sunca
Koje mu u povjerenju kazuje da ćemo se ponovo sresti
Ne nećemo se suočiti sa smrću
Nego sa ovom sitnom kapi jesenje kiše
S nekim mutnim osjećanjem
S mirisom vlažne zemlje u našim dušama koje se stalno udaljavaju
A ako tvoja ruka nije u našoj ruci
I ako nema naše krvi u venama tvojih snova
Ni svjetlosti na neoskrnavljenom nebu
Ni nevidljive muzike u nama o! tužna
Prolaznice kroza sve ono što nas jos uvijek drži na svijetu
Onda je to vlažni vjetar čas jeseni rastanak
Gorko naslanjanje lakta na sjećanje
Koje se javlja kada noć hoće da nas rastavi sa svjetlošću
Iza četvrtastog prozora koji gleda na tugu
Koji ne vidi ništa
Jer je već postala nevidljiva muzika plamen
na ognjištu otkucaj velikog zidnog sata
Jer je već postala
Pjesma stih uz drugi stih sazvučje kiše suza i riječi
Riječi ne kao druge već onih kojima si samo TI bila jedini cilj!

STO SAM? KO SAM? JA SAM SAMO SANJAR



STO SAM? KO SAM?
JA SAM SAMO SANJAR

Sto sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
zivio sam kao usput, kao da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dijete,
zato sto sam mnoge ljubio, boleciv,
zato usput, ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene rijeci.

,, Uvijek" i ,, ljubljena" i ,, upamtiti cu",
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covjekovu bicu,
istine bez sumnje nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena i za me i za druge.

Ali, ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje, utonem u sjetu,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Sto sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

Autor : Sergej Jesenjin

TATJANINO PISMO ONJEGINU


Pišem vam – šta bih znala bolje?
I šta vam više mogu reći?
Sad zavisi od vaše volje
prezrenje vaše da l’ ću steći.
Al’ ako vas moj udes hudi
bar malo trone i uzbudi,
vi me se nećete odreći.

Da ćutim ja sam prvo htjela,
i za sramotu mojih jada
ne biste znali vi ni sada,
bar da se nadam da sam smjela
da ćete opet k nama doći
i da ću bar i rijetko moći
u selu da vas vidim našem,
da se veselim glasu vašem,
da vam što kažem, pa da zatim
o istom mislim i da patim
dane i noći duge sama
dok ne dođete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
i teška vam je selska čama,
a mi… mi ničim ne blistamo,
no iskreno smo radi vama.
Što dođoste u naše selo?
U stepi, gdje moj život traje,
ja ne bih srela vas zacijelo
i ne bih znala patnja šta je.
Smirivši burne osjećaje,
možda bih jednom (ko će znati?)
po srcu našla druga vjerna
i bila bih mu žena smjerna,
a svojoj djeci dobra mati.

Drugi!… A ne, ja nikom ne bi’
na svijetu dala srce svoje!
Oduvijek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
moj život sav je jamstvo bio
da ću te sresti izmeđ’ ljudi;
znam, bog je tebe uputio,
moj zaštitnik do groba budi…
U snove si mi dolazio,
i neviđen si bio mio,
tvoj pogled me je svud proganj’o,
u duši davno glas odzvanj’o…

Ne, nije mi se san to snio,
jer čim si uš’o, ja sam znala,
sva premrla i usplamsala,
i rekla: on je ovo bio!
Ja tebe često slušah sama;
govorio si sa mnom jednom
kad prosjaku pomagah bijednom
i kada blažih molitvama
buru i jad u srcu čednom.
Zar nisi ti i onog trena,
o priviđenje moje drago,
promak’o kroz noć kao sjena,
nad uzglavlje se moje sag’o
i šapnuo mi riječi nade
ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Čuvar duše mlade
il’ kobni duh što kuša mene?
Utišaj sumnje što me guše.
Možda su sve to sanje moje,
zablude jedne mlade duše,
a sasvim drugo suđeno je…
Nek bude tako! Što da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
pred tobom suze bola lijem
i molim zaštitu od tebe…
Pomisli: ja sam ovdje sama
i nikog nema da me shvati,
sustajem i moj um se slama,
a nijemo moje srce pati.
Čekam te: nade glas u meni
bar pogledom oživi jednim,
ili iz teškog sna me preni
prekorom gorkim i pravednim.
Završih! Da pročitam strepim…
Od stida više nemam daha…
Al’ vaša čast mi jamči lijepim
i predajem se njoj bez straha…


Aleksandar Sergejevič Puškin