"Зато што сам жена" - одговорила му је.
"Не разумијем" - рекао је дјечак.
Мама га је само загрлила и рекла: "Никада и нећеш.
Касније је упитао оца: "Зашто ми се чини да мама плаче без икаквог разлога?"
"Све жене плачу без икаквог разлога" - било је једино што је тата знао рећи. Дјечачић је одрастао и постао мушкарац, и још увијек се питао зашто
жене плачу. Напосљетку је назвао Бога. Кад га је добио, упитао га је:
"Боже, зашто се жене тако лако расплачу?"
Бог одговори:
"Кад сам стварао жену морала је бити посебна.
Дао сам јој рамена довољно јака да носе сву тежину овога свијета, а опет довољно њежна да могу пружати утјеху.
Дао сам јој унутрашњу снагу да поднесе пород и одбијање
које јој толико пута стиже од њезине дјеце.
Дао сам јој чврстину која јој омогућује да иде даље кад сви други одустану,и да се брине за своју породицу у доба болести и невоље без приговора.
Дао сам јој осјећајност да воли своју дјецу без обзира на све,чак и ако ју је њезино дијете веома повриједило.
Дао сам јој снагу да носи свога мужа кроз његове погрешке и начинио је од његовог ребра да би штитила његово срце. Дао сам јој мудрости да зна да добар муж никада не би повриједио своју жену, али повремено тестира њезину снагу и одлучност да постојано
буде уз њега.
И напокон, дао јој је сузу да је исплаче. То је само њезино на кориштење кад год јој затреба.
Видиш, сине мој, љепота жене није у одјећи коју носи, у њезиној фигури, или у начину на који се чешља. Љепота жене мора се видјети у њезиним очима, јер то је улаз у њезино срце - мјесто гдје станује љубав."
Универзитетски професор поставио је својим студентима ово питање:
Је ли Бог створио све што постоји? Један студент му је смјело одговорио:
Да, Бог је створио све што постоји!
Бог је све створио? упита професор још једном.
Да, професоре одговори студент.
Професор ће потом:
Ако је Бог створио све, онда је створио и зло. Будући да зло постоји а узевши у обзир принцип да нас одређује оно што радимо, онда је и Бог зао!
Студент је остао ћутећи, а професор је пун себе констатовао како је још једном доказао да је оно што Хришћани вјерују заправо мит.
Други је студент подигао руку и питао професора смије ли га нешто питати.
Наравно одговори професор.
Студент устане и рече:
Професоре, постоји ли хладноћа?
Какво је то питање? Наравно да постоји. Зар ти никад није било хладно?
Студенти су се захихотали на колегино питање.
Младић је одговорио:
Заправо професоре, хладноћа не постоји. Према законима физике, оно сто ми сматрамо хладноћом у стварности је одсуство топлине. Свако тијело или објект према проучавању има или преноси енергију, а топлина је оно што чини да тијело има или преноси енергију.
Апсолутна нула значи потпуну одсутност топлине, све ствари постану инертне и неспособне за реакцију на тој температури. Хладноћа не постоји. Ми смо створили ту ријеч да опишемо како се осјећамо ако немамо топлину.
Студент настави с питањем:
Професоре, постоји ли тама?
Професор одговори: Наравно да постоји.
Студент ће на то:
Опет сте у криву, професоре, ни тама не постоји. Тама је у стварности само одсуство свјетла. Свјетло можемо проучавати, али таму не. Заправо, можемо се послужити Њутновом призмом да претворимо бијело свјетло у многе боје и проучавати различите дужине свјетлосних валова за сваку боју. Не можемо мјерити таму. Најобичнија зрака свјетла може продријети у свијет таме и просвијетлити је. Како можете знати колико је одређени простор мрачан? Мјерите количину присутног свјетла. Није ли ово тачно? Тама је појам који људи користе да опишу што се догађа када нема свјетла.
На крају, младић упита: Професоре, постоји ли зло?
Сад већ помало несигуран, професор одговори: наравно, као што сам већ рекао. Видимо зло сваки дан. Најчешће у свакодневним примјерима човјекове нечовјечности према другим људима... у злочинима и насиљу широм свијета. Ове манифестације нису ништа друго него зло.
На то ће студент:
Професоре, зло не постоји, или барем не постоји по себи. Зло је једноставно одсуство Бога. Баш као и тама и хладноћа, то је појам којег су људи створили да опишу одсутност Бога. Бог није створио зло. Зло није попут вјере и љубави које постоје баш као што постоје свијетло и топлина. Зло је посљедица оног што се догоди када у човјековом срцу није назочна Божја љубав. Баш попут хладноће коју доживљавамо у одсуству топлине, или попут таме која се догађа када нема свјетла.
Професор је сјео.
Младић се звао Алберт Ајнштајн
У настојању да оповргне оно што је урадила, отишла је код једне старе мудре жене. Објашњавајући ситуацију, упитала ју је за савет. Стара мудра жена слушала је стрпљиво, трудећи се да одреди њену искреност и у њој спремност да исправи учињено.
Старица је рекла:
- Мораш учинити две ствари, да би могла исправити ствар. Једна од њих је изузетно тешка. Вечерас, узми своје најбоље јастуке од перја и у сваком од њих начини мале рупе. Затим, пре изласка сунца, мораш поред сваког прага у градићу ставити по једно перо. Када завршиш са тим, врати се опет мени и рећи ћу ти која је друга ствар.
Млада жена се вратила кући, да се припреми за свој посао. Целу ноћ је провела идући с прага на праг. Прсти су јој се смрзнули, јер је ветар био много оштар. Међутим, она је неуморно ишла даље тамним улицама...
Након изласка сунца, млада жена се вратила код старе жене. Била је исцрпљена, али је осећала извесно олакшање, надајући се да ће њен труд бити награђен.
- Моји јастуци су празни. Остављала сам испред сваког кућног прага по једно перо.
- Сада – рече јој старица, - иди назад и врати пера у јастуке, тако да све буде као и раније.
Млада жена је погледа с неверицом.
- Та... ти знаш да је то немогуће! Ветар је засигурно одувао перје са прагова! Ако је ово твој други захтев, онда ствари неће никад бити исте.
- Истину збориш – рече јој старица. Никад не заборави: свака твоја реч је попут пера у ваздуху. Једном казано, никакав покушај, ма колико био искрен, неће вратити речи у твоја уста. Увек мотри на себе док изабираш речи и пази на њих кад си у друштву оних које волиш.
У једној школи, негде у свету, ученици су учили о седам светских чуда. На крају часа, учитељ је испитивао ученике да наброје шта све може да спада у листу светских чуда. Иако је било мало неслагања, следећа светска чуда су добила највише гласова:
1. Велике Египатске пирамиде
2. Таџ Махал у Индији
3. Велики кањон у Аризони
4. Панамски канал
5. Зграда Емпајер Стејт
6. Базилика Светог Петра
7. Кинески зид
Док је пребројавао гласове, учитељ је приметио једну девојчицу која још није предала свој папир са списком. Због тога ју је упитао да ли има проблема са састављањем.
Девојчица је тихо одговорила:
- Да, мало... Не могу баш да се одлучим јер има пуно светских чуда.
Учитељ је рекао:
- Реци нам шта си написала, можда можемо да ти помогнемо.
Девојчица је застала оклевајући, а онда прочитала:
- Ја мислим да су седам светских чуда:
1. додирнути
2. окусити
3. видети
4. чути
5. осетити
6. смејати се
7. и волети.
Учионица је постала тако тиха, да се могла чути игла да пада....
Ишли су они тако, скитајући и лутајући по свету, док најзад не потражише себи посла у богатог кнеза. Жена, видећи његову ругобу, не хтеде да ради за њега, али не могаше да упозори слепог мужа, будући да немаше гласа. Зато поче да га цима, вуче, не би ли га на тај начин упозорила, али све узалуд: кнез беше невиђени беседник, чиме се умили човеку, те овај пристане да му служи. Жена, немајући куд, остаде уз мужа. А кнез је управо на то и рачунао, јер му се жена необично свиди.
И док је муж добијао ситне повластице, обављајући најтеже послове, кнез је даноноћно обигравао око његове жене, не би ли је освојио. Од силних напада жена поче да побољева, што, истина, забрину мужа, али како не знаше томе узрок, он се даде у још веће и захтевније послове не би ли им омогућио боље услове за живот. Женина дрмусања, не би ли некако допрела до њега и објаснила му разлог своје болести, постајаху све слабија и слабија, док најпосле човек безмало преста да их осећа; јер га сужањски посао отупи до неосетљивости. Потом и сам поче да копни, што од бесомучног посла, што од од туге за оном која се полако гасила.
Кнез, видећи их овакве, а да би сакрио од људи праву истину, одлучи да ово двоје - сада непотребних - баци у амбис. Док их је носио до провалије, жена последњом снагом потражи свог човека, да на његовим рукама сконча. Човек је једва давао знаке живота. Али она успе да се довуче до његове главе и кад хтеде да своју прислони уз његову, како би им се последња мисао спојила ко некад у дому вољеног родитеља, једна суза из њеног ока паде у његову тамом покривену очну јаму и, гле чуда! Његове очи истог тренутка оздравише, а он сам, увидевши шта им се спрема, премда немајући снаге да се овом супротстави, одлучи да бар својим телом спасе жену од смрти. И кад је кнез, узевши га на руке, стао над провалијом како би га бацио, овај се ухвати за њега те се обојица сурваше. Жена, пак, видећи вољеног човека како пропада, баци се за њим, не желећи да тамо где иде буде сам и без ње.
А добри родитељ, који их читавог њиховог живота тражаше по свету не би ли их приволео да се врате, стиже тако путем и до ове провалије и, видећи их где гину, испусти за њима реку суза. Она потече испод њих, прихватајући децу његову, носећи их у родитељски дом, док се зли кнез разби о стену у њој.
Како треба разумети ову причу? Син и жена: то је човек и душа његова. Добри отац је Бог, змија је демон, кнез је непомјаник, река је симбол покајања, а стена је Господ Исус Христос.
Још сасвим мали дечко, од каквих шест година, па чак и мање, пробудио сеједног јутра у влажном и хладном полуподземљу. Обучен је био у некакав туђ капутић,и дрхтао је. Дисање му излеташе у виду беле паре, и, седећи у углу на неком сандуку,он је из дуга времена нарочито пуштао ту пару из уста, и забављао се гледајући како она излеће.
Но он је веома желео да што једе. Неколико је пута од јутрос прилазио дрвеном кревету где је на подртој сламарици и на некаквом завежљају испод главе лежала
болесна његова мајка.
Како је она овамо доспела?
Мора да је допутовала са својим дечком из неке друге вароши, па се изненада разболела. Свратила је у полуподземну јефтину гостионицу, где је у једној просторији на дрвеним постељама ноћивало мноштво сиротиње. Становници тог подземља беху са данас разишли, - био је Бадњи дан, - а једини одрпанац што беше остао ту у сутерену, лежао је мртав пијан, - и не сачекавши велики празник!
У другом углу собе јечаше од реуматизма некаква осамдесетогодишња старица која је негда по богатим домовима живела као дадиља, давала сву своју душу туђој
деци, а сада је, заборављена од те деце и од њихових родитеља, умирала саморана, јаучући и гунђајући на малишана тако да се овај већ поче бојати и да приђе њеној постељи.
Мали је нашао негде у ходнику воде да се напије, али корице хлеба нигде не нађе, па ваљда већ десети пут прилазаше да пробуди своју маму. Страшно му најзад би
у мраку: одавно се већ смркло, а лампу још никако не пале. Напипавши лице своје маме, он се зачуди што се она никако не миче, и дошла хладна као зид.
,,Много је овде хладно”, помисли дечко, застаде мало, и несвесно заборавивши своју руку на рамену покојничином. Затим духну у прстиће да их одгреје, па наједном,
напипавши на креветцу свој поцепан шеширић, полако, пипајући по мраку, пође из сутерена. Он би, сиромах, још и раније пошао, али се све бојао неког великог пса који је, горе на степенима, цео дан арлукао пред суседним вратима. Но сад псето не беше тамо, и он наједном изађе на улицу.
+ + +
Господе Боже, каква је то варош! Никад он још није тако што видео. Тамо, у паланци, одакле је дошао, ноћу је помрчина као тесто – један фењер на целу улицу.
Дрвени, ниски кућерци затварају се дашчаним капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога: сви се затварају по кућама, и само арлучу читави чопори паса, - стотине и
хиљадама их арлучу и лају сву драгу ноћ.
Али је зато тамо топло било, и давали су му да једе, а овде – о Боже, да му је сад да што једе!... И каква је ово врева и тутњава, каква светлост и људи, и коњи, и
господска кола, и зима, и зима!
Смрзнута пара диже се од преуморених коња, из њихових врело дишућих ноздрва; кроз буав, растресит снег звече о камење потковице, и сви се тако гурају.
2
Боже... тако би сад што јео, макар какав мали залогајић, и тако га наједном почеше болети прсти!
Ево опет једна улица, - ох, како је широка! Но, овде ће ме сигурно погазити кола! Гле како сви вичу, трче и јуре на фијакерима, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, - прозорско окно, а иза окна соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, божићно дрвце, а на јелки колико свећица,
колико златних хартијица и јабука, а свуг око њих луткице, мали коњићи; по соби трче деца, лепо обучена и чиста, смеју се и играју се, и једу и пију нешто.
Гле, ова девојчица почела да се игра са дечком, - каква лепа девојчица! А ту је и свирка: чује се овде на улици кроз прозор.
Гледа то наш малишан, чуди се, већ се и смеје, но сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му већ сасвим поцрвенели, укрутили се, па већ не могу ни
да се савијају, и боли га кад миче прстима. И наједном мали осети да га много боле прстићи, заплака се па потрча даље...
И гле, опет угледа кроз неки други прозор другу једну собу, па и у њој дрвеће, а на столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четири богате
госпође, па ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, улази им са улице много господе.
Прикраде се наш мали, отвори наједном врата па уђе... Ух, како викнуше сви, па почеше махати рукама на њ. Једна му госпођа брже приђе, тури му у руку копејку, па
му отвори врата – на улицу! Како се, јадник, уплашио! А новац му одмах испаде и звекну по степеницама: сад већ није могао да савије своје црвене прстиће, па да стисне
копејку.
Истрча дечко опет на улицу па пође брже-брже, а куда – то ни сам не зна... Опет би да се заплаче, али се већ боји, трчи-трчи и на ручице дува. И тешко му је у срцу јер се сад наједном осетио тако усамљен, и страх га је... Кад наједном,,, Боже! шта је ово опет сад! Стоје људи на улици пред огромним прозором од горе до земље, и гледају: изнутра, у том прозору, три лутке, мале, фино обучене у црвене и зелене хаљинице, па као живе! Некакав чичица седи крај њих, па као да свира у виолину, и још друга два стоје опет ту, свирају у мале виолинице, машу главама те дају такт, један у другога
гледају, а усне им се мичу, говоре, баш ,,заправо” говоре, - само се овамо на улици, кроз оно огромно дебело стакло, ништа не чује...
Дечко у први мах помисли да су они живи, а кад виде да су то лутке – наједном се засмеја. Никад он није видео таквих лутака, нит је знао и да постоје такве! И хоће да
се заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Наједном му се учини да га је неко састраг зграбио за капутић: један улични мангуп стојаше поред њега, па га наједном удари по глави, збаци му шешир, и удари га
ногом испод колена. Претури се малишан на земљу, неко стаде викати, он се уплаши и претрну, скочи па наже бежати, и наједном утрча – ни сам не зна куд – испод неке капије, у туђе двориште, - и згури се иза неких наслаганих хватова дрва: ,,Овде ме нико неће наћи, а и мрак је.”
Чучну и згури се, а никако да одахне од страха, и наједном, сасвим изненада, дође му тако пријатно: ручице и ножице га наједном престаше болети, и би му тако топло, као крај пећи!... Па се трже и сав уздрхта: ах, та он је то овде напољу заспао!
Како је добро ту спавати!
,,Поседећу овде малко, па ћу опет поћи да гледам оне лутке”, помисли дечко, насмехну се и сети их се: ,,Баш као живе!”... И наједном му се причу да над њим његова
мама певуши песмицу. ,,Мама, ја спавам; ах, како је овде добро спавати!”
-Ајдемо к мени, мали, на божићну вечеру, на божићно дрвце, на Христову јелку, - шапну над њим наједном некакав тихи глас.
3
Он већ помисли да је и то његова мама, али не, није она. Па ко га је онда то сад звао? Он не види, али неко се саже према њему, загрли га у помрчини, а он му пружи
руку и... и наједном... О, каква светлост! О, каква дивна божићна јелка! Него то није јелка, он још таквих дрвета видео није! Где ли је он то сад? Све се блиста, све се сија, а свуд око њега лутке, - али не, то су све дечаци и девојчице, само врло сјајни. Сви се они
вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га; носе са собом, па и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје се на њ радосно.
Мама! Мама! Ах, како је добро овде, мама! – довикује јој дечко, па се опет љуби с децом, хтео би да им што брже исприча о оним луткицама иза прозора. ,,Ко сте ви,
дечаци? Ко сте ви, девојчице?” – пита их он, смешећи се и љубећи их.
- То је вечера уочи Божића, Бадње вече и јелка код Христа, - одговарају му они. - ,,Код Христа је увек на Бадње вече јелка за малу децу, која тамо доле немају своје јелке... Ми смо Христови полажајници...
И он дознаде да су ти дечаци и девојчице сви били исто таква деца као и он – али једни су се посмрзавали још у оним котарицама у којима су их од подлаца и кукавица
преварене, и срамно напуштене младе матере оставиле пред кућама петроградских чиновника; друга учманула и умрла код најмљених дојкиња – на исхрани у Дому за
одојчад; трећа су умрла на сасушеним, учманулим грудима својих изнемоглих матера кад је била гладна година; четврта се погушила у вагонима треће класе, од запре и
смрада – и сва су та деца сад овде, сва су она, као анђели, сва су код Христа, а Он сам међу њима, у њиховој средини, и пружа им руке, и благосиља њих, и мајке им...
А и мајке те деце све стоје ту, и плачу: свака упознаје свог дечка или девојчицу, а ови им долећу и љубе их, утиру им сузе ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако добро...
А доле, ујутру, покућари нађоше иза хватова сложених дрва малу лешиницу залуталог и смрзнутог дечка...
Ф.М. Достојевски
Улажем напор посљедњих снага и крикну душа моја:
- Господе, гдје се налазим? У пустињи?
- У пустињи!
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут ка Твоме Путу?
- Ходећи!
- Зар и падајући?
- Да, и падајући и посрћући и пузећи…
- А израњеност мојих ногу?
- Важно је ићи и важно је не враћати се натраг. Иди, ходи, једном ћеш достићи и стићи.
- Али како да сазнам, је ли ово пут који води к Добру?
- Ходећи, никако другачије. Ходећи ћеш откривати стазе које су ти већ знане, ходећи ћеш наићи на Близину коју слутиш, ходећи ме можеш наћи. Јер и ја сам у ходу. Ја, који те тражим и који бдијем над твојим кораком.
- А шта са мојим умором? Ја бих застала (понекад и стала), да се одморим и чекам.
- Чекајући се не иде, стојећи се не осваја простор, не преваљује Пут. Умор може варати. Покушај ићи, ход нека те одмара, опусти се. Научи се одмарати у ходу…
- А ноћ, дивље звијери, утваре?…
- Не бој се! Вјеруј! Буди храбра! Та сваки је твој корак дар, сваки напор милост. На теби је да прихватиш или не прихватиш; и да кренеш, да се одлучиш. То је твоје, то сам оставио теби: слободу да бираш, да изабереш стајање или ход…
- Бирам ход!!! Бирам умор, бирам крст и самоћу. И пустињу и тмине и страх бирам. Бирам све што води к Теби:
макар изгледало да никаква смисла нема
макар изгледало да пут овај и не води к Добру
макар мрклина била тамна као гријех
макар све изгледало привидно…
Бирам ход!!!
Јер Ти си у Ходу - к мени,
А ја у ходу – к Теби !!!
