***

Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne i mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tuđu knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, već neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamišlja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu, i čija knjiga i jeste i nije identična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster, Otkrivanje samoće