Sergej Jesenjin (3. oktobar 1895 - 28. decembar 1925)

 

Nad prozorom mesec. Pod prozorom vetar.
Jablan se rasipa pun srebrnog svetla.

Harmonike placne usamljena jeka,
i toliko prisna, i tako daleka.

Kroz smeh place pesma i drska i setna.
gde si, lipo moja, ti lipo stoletna?

S harmonikom nekad isao sam i ja
dragani na praznik pre no dan zasija.

A sad nicim vise srce da joj zgrejem.
Uz glas tudje pesme kroz suze se smejem.

(1925)


Bluza kao nebo. Oci sto se plave.
Odgovorih dragoj bez istine prave.

Pitala me draga:"Da li sneg to veje?
Raspremicu krevet, pec neka se greje."

Odgovorih dragoj:"Sad sa nebesa
neko s krosnji cvetnih belo cvece stresa.

Ti raspremi krevet, pec neka se greje.
U srcu bez tebe vejavica veje."

(1925)


Ne, ne krsi ruke, ne, osmeh ne krivi,
za drugu, ne za te, moja ljubav zivi.

Ti slutis i sama, ti znades zacelo
da me nije srce do tebe dovelo.

Kraj prozora tvoga, bez brige za sutra,
prohte i se prosto da virnem unutra.

(1925)


Oluje snezne slavopojka,
po polju juri tudja trojka.

Na trojci juri tudja mladost.
Gde mi je sreca? Gde moja radost?

Sve minu s bure slavopojkom
niz polje takvom besnom trojkom.

(1925)



Snezne ravni, bele mesecine sjaj,
pokrovom mrtvacim zastrt rodni kraj.
Plac breza u belom slusa sume hram.
Ko pogibe ovde? Nisam li ja sam?

(1925)
Ko sam, sta sam?
Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,...
i svoj zivot uzgred, tuzna lica,
ja prozvie uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici...
Mnogo puta vec se ljubih s drugom,
ko da kresem vatru po sibici,
nezne reci sapucem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj doveka"...
Dusa hladna ostaje u svemu.
Kad se darnu strasti kod coveka,
nema vise istine u njemu.

Zato moja dusa i ne preza
od ljubavi ledom zalivene,
ti si moja lutalica breza
sazdana za druge i za mene.

Ali, uvek trazec srodnu sebi,
muceci se bez neznosti pune,
nimalo se ne ljutim na tebe,
nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Sta sam? Samo sanjalica
kome oko ispi magle let,
i voleh te uzgred, tuzna lica,
isto tako ko ostali svet.