Шетали тако Старац и младић плажом, кад младић започе разговор:
- Старче, ја бих био рад са тобом се посаветовати око једне мучне ствари...
- Мучне, кажеш... Да чујем – прихвати смирено Старац.
- Већ извесно време желим да ти се пожалим на једног пријатеља – отпоче овај своју исповест.
- Шта ти то толико смета код њега?
- Па много тога... – признаде младић, те поче да набраја, - на пример, он воли много да оговара друге...
Но његово набрајање Старац начас прекине једним искораком како би са пешчане стазе - тик испред младићевих ногу – подигао, без иједне речи приде, празну шкољку.
Младића на тренутак збуни његово понашање, али кад се Старац врати на своју страну, он настави са набрајањем.
- Исто тако сам приметио да понекад претерује у говору, да... лаже, а нисам сигуран ни да не краде...
Но само што он то помену, кад Старац још једном прекину његово зборење новим искораком. И поново се сагнувши, он покупи две празне шкољке; при том ни овог пута не изусти ни реч.
Младом човеку све ово би крајње чудно; чак се усудио и да помисли како је Старчево понашање непримерено. Али кад је видео да се овај са пажњом односи према шкољкама, те да их одлаже дуж пута, он поче да размишља како Старац, може-бити, сакупља шкољке. И не само да поче тако да размишља, већ се и сам прихвати сакупљања, како би овог поштедео сагињања. Али да не би стално пешачио до ивичњака и назад, те прекидао своју исповест, то их он све држаше у руци.
Кад је, најпосле, открио овоме све мисли свога срца, које имаше у вези са пријатељем, он упита:
- Оче, шта ми је чинити?
Старац, претходно мало поћутавши, рече:
- То зависи од тога шта ћеш урадити са тим шкољкама што држиш у руци.
- Како...?! – збуни се младић. Па, ја ништа... мислим, скупљао сам их за тебе, оче.
- За мене! Зашто? Шта ће мени празне шкољке? – примети Старац.
- Али, зар их ниси ти сам, оче, скупљао испред мене и одлагао дуж стазе? Ено, гле!
И ту он показа очима на шкољке које осташе сакупљене поред пута.
- Не, нисам их скупљао, већ сам их склањао са плаже – да се неко не позледи.
- Не разумем, Старче...
Али док је то говорио, он оста загледан у шкољке које држаше у рукама те се, преврћући их, а у незнању шта му је чинити, посече на ивицу једне од њих. Кад се појави крв, Старац му приђе, говорећи:
- Да ли сад разумеш? Ја сам шкољке склањао и од тебе и од себе, али и од других, док си их ти, мислећи да неком чиниш добро, доносио код себе и себе унесрећио. Празне шкољке су као и испразни разговори: од њих се позлеђује само онај који им поклања пажњу.
