Zmaj, Zlatokosa i ptica

Iza sedam brda, reka i dolina, nalazilo se jedno selo. Ono bi možda bilo obično selo, da se nije izdvajalo po jednom – u njemu je živela zlatokosa lepotica, o čijoj lepoti se glas proširio nadaleko.
Zlatokosa se izvdajala od drugih stanovnika ne samo po lepoti, već i po svojim interesovanjima – volela je da luta unaokolo i da gleda u oblake.

Jednog dana, zeleni zmaj je nadletao selo. Videvši zlatokosu lepoticu, nije ni razmišljao – samo se zaleteo i ugrabio je, odnevši je u svoj toranj, na vrhu Začarane Šume.
I tako se naša zlatokosa obrela u Zmajskom Tornju, gde ju je zmaj čuvao poput dragocenog blaga. Jedini kontakt sa svetom je imala zahvaljujući malom prozoru, gde je mogla videti parče neba i delić Začarane Šume.
Hajde da zavirimo u um Zlatokose, da vidimo šta se tu dešava..!

… “Svanuo je još jedan dan.. Da li će me ovaj Zmaj ikad pustiti napolje? Šta će mi ove papučice koje mi je doneo, radije volim da hodam bosa.. makar da osetim kameni pod pod stopalima, ako već ne mogu da trčim livadama i dolinama.. Ah, da mi nije ovog prozora, verovatno bih uvenula poput biljčice. Ah, evo i moje drugarice!”

Zlatokosa je prišla prozoru, a na njemu se pojavila malena, siva, ptičica.

“Blago tebi, ptico mala”, po ko zna koji put je rekla Zlatokosa, “Ti možeš da ideš gde god zaželiš, da uživaš u sjaju sunca koliko god hoćeš, svojom pesmom krasiš prostranstva”…

Tužno uzdahnuvši, Zlatokosa se okrenula od prozora. Ali, ovog puta je začula nešto iza sebe.

“Pođi sa mnom”.
Trgla se. “Da li sam ja to čula ptičiji glas?”
Okrenula se ponovo ka prozoru i videla sivu ptičicu kako joj se obraća sitnim, ali vrlo konkretnim tonom.

“Pođi sa mnom!”

“Baš lepo, sto mu breza”, pomislila je Zlatokosa, “Nije mi bio dovoljan zmaj i zatočeništvo, sada sam i razum počela da gubim!”

“Nisi izgubila razum, ti, glupačo”, rekla je ptica, “Ja ti se obraćam, odrah grlo pričajući ti… ko mi je kriv što si tek sada postala dovoljno svesna da me čuješ”,

Sada je Zlatokosa shvatila da joj se ptica zaista obraća.

“A.. kako da pođem sa tobom.. i gde?” zbunjeno je pitala.

“O, vi ljudi ste tako tupavi”, Zlatokosa se mogla zakleti da je ptica zakolutala očima, “Odbaci svoje telo, i pusti svoju svesnost da se prikači za mene.. i kreni u let sa mnom..da ti objasnim neke stvari”.

“Kako da to uradim?”, već sitnijim glasom je pitala Zlatokosa.

“Ja ću ti pomoći”, zapijukala je ptica, zamahavši krilima.
Istog trena, Zlatokosa je imala osećaj kao da joj se ljušti jedan sloj kože..pa još jedan, pa još jedan, dok od nje same nije ostala samo mala kugla. A tu kuglu je mogla pomerati po svojoj volji, i posredstvom nje je mogla sve videti, čuti i osetiti.

“Sad se voljom čvrsto prikači za moj vrat.. i polećemo!” autoritativno je rekla ptica, a Zlatokosa je poslušala, delimično strahujući, a delimično osećajući radost što se pobeći zmaju.

Leteli su zajedno iznad šumovitih prostranstava, iznad majušnih kućica, jurišajući u oblake …

“Moraš shvatiti bitnu poentu”, rekla je ptica, “Nisi samo ti zarobljena. Pogledaj svet ispod sebe. Svako ima svog zmaja. Svako ima nekoga ko ga ograničava, od koga zavisi, kome mora da se prilagodi… a sama osoba sebe najviše ograničava svojim kompleksima, koncepcijama… mi smo prevashodno u sebi zarobljeni.. a pošto smo u sebi razobljeni, mi privlačimo i zmaja, jer slično privlači slično. To je osnovno načelo funkcionisanja ovog sveta.
Dakle, drugi nisu ništa više slobodni od tebe, koju je zmaj zarobio u kuli”.

Zlatokosa je opčinjeno slušala.
Ptica je još nekoliko puta ponovila svoju poentu, a Zlatokosi se činilo da joj se reči posebno utiskuju u desno uho.
“Sada se vraćamo!” zapovednički je rekla ptica, i nedugo nakon toga, ponovo su kroz maleni prozor uleteli u Zmajski Toranj, gde je inače Zlatokosa bila zatočena. Zlatokosa je osetila bolno odvajanje od ptice, i počeli su da je prekrivaju slojevi i slojevi nečega za šta se njoj činilo da je koža… da bi se trenutak kasnije pretvorila u onu staru Zlatokosu, za čijom lepotom je čak i zmaj uzdisao.

Zlatokosa je viknula na pticu “Zašto me nisi pustila da odem, nego si me vratila ovde?”
“Ništa nisi shvatila”, tužno je rekla ptica.. “Ni napolju nemaš slobodu. Svako ima svog zmaja. I napolju bi vrlo brzo stekla svog zmaja. Apsolutne slobode nema… osim.. ” i ptica odleprša, ostavljajući Zlatokosu samu da razmišlja o tome što joj se desilo.

A onda je legla na krevet, i zaspala.
I u snu je ponovo letela na krilima ptice, i iznova i iznova osluškivala poentu. Videla je kako svako ima svog zmaja, kako mu zmaj proždire energiju, kako se šegrt plaši svoj majstora, kako se žena plaši muža, kako se dete plaši roditelja…A videla je i kako sve te blokade, koje privlače zmaja dopiru iz njih samih.
Tog momenta je osetila kako se u njoj razvezuje drevno klupko, kako joj svest dotiče vanvremenske sfere, i znala je da će biti slobodna tek onda kada joj i svest bude slobodna…

Istog trena se probudila i jurnula ka prozoru, dozivajući pticu.
Ptica je dolepršala, rekavši: “Shvatila si.”

“Da”, Zlatokosa je rekla, “Sada mi je sve jedno gde sam.. u kuli, van nje, u selu, u šumi.. Dokle god mi je svest slobodna, ona će naći načina da otključa bilo koju bravu koja je ispred mene.”

“Zašto si me onda zvala”? upita je ptica, “Tvoj problem je rešen”.

“Ne želim da se zaustavim samo na tome”, reče Zlatokosa, “Želim da i s drugima podelim ono što si ti sa mnom podelila”.

“Pazi”, oštro joj reče ptica, “Biti ptica-glasnik je teška stvar.. to je put koji hvataš u letu i krećeš njime i više nema osvrtanja, i stari život u potpunosti nestaje. Nema druženja sa drugim pticama. Samo let ka jednoj tački, ka cilju… Kljun uvek ka nebesima moraš pružati, a tvoja pesma mora biti uvek umilna.. i donositi ne olakšanje, već znanje. Samovažnosti ne sme biti i ne sme biti kićenja raznobojnim perjem… Da li si spremna?”

“Spremna sam”, odlučno reče Zlatokosa.

Ponovo je imala osećaj da se smanjuje, i kao da se ljušte slojevi kože sa nje..a kad se pretvorila u lopticu, dospela je na ivicu prozora. Sa te ivice se otisnula u ponor.
Padajući, mogla je da oseti kako gubi svoj zemaljski oblik, i kako postaje ptica.. mala, siva, ptica, sa jasnim ciljem. Promenila je smer kretanja, poletela naviše, sa jasnim ciljem… da onima koji mogu shvatiti pokaže kako da savladaju zmaja.

Nakon tog događaja, različite priče su kolale selom. Jedna od najčešćih je ta – da je Zlatokosu ugrabio zmaj, i da je okopnela od tuge i umrla..  Sam zmaj je tvrdio da je ona iznenada nestala, i besno je pretraživao šume i doline, i to svih sedam, tu i tamo spalivši nego drvo svojim ognjenim dahom. A jedna seljanka bi se mogla zakleti da je u ptičjem poju mogla baš njen glas naslutiti, i da joj je doneo i nemir ali i radoznalost …

Nikada se nije saznalo šta se tačno zbilo sa Zlatokosom. Možda nam mala siva ptica na grani može reći?

***

San Juan de la Cruz, iz knjige Karlos Kastanede “Priče o moći”

“Ovo je pet stanja usamljene ptice:
Prvo, da ona leti ka najvišoj tački;
drugo, da ne pati za društvom,
čak ni za onim od iste vrste;
treće, da svoj kljun ka nebesima pruža;
četvrto, da nema određenu boju;
peto, da peva veoma umilno.”