Mogao sam da vidim kako paperje podrhtava, mada sam nisam osetio nista. Kada sam obuo jednu cipelu, ono se primaklo. Pomislio sam da su cipela i pero mozda povezani necim, dlakom ili paucinom i mahnuh sakom izmedju njih. Nista. Dok sam koracao, pero je klizilo za mnom.
Sledilo me je niz stepenice. Zar je moguce da toliko pokrecem vazduh, pitao sam se. Usporio sam. Ono takodje. Pratilo me je i uz stepenice. Pokusao sam da ga uhvatim. Nadao sam se da me niko nece pitati sta radim. To nije vodilo nicemu.
A osetio sam da bih uvredio i sebe i njega da sam nastavio. Ali ipak sam pokusao da bacim komad odece preko njega. Znalo je i taj trik. Pratilo me je, kada sam krenuo preko trave, preko ulice medju zivotinjama, kroz kisu. Pitao sam se da li je neko primetio. Ranije ili kasnije mislio sam i pokusao da zamislim koliko se dugo mozete smejati povodom toga, i sta ce se reci nakon toga.
Ali ono ne nanosi zlo. Kada sednem ono se smesti malo podalje, ponekad izvan granica pogleda. Kada ustanem ponovo je iza mene. Zeli li nesto od mene? Da li nesto zna? Kome se pokorava i zasto? Hoce li ikada reci? Da li je doslo da pomogne, da izda ili jednostavno, kako se covek nada, da se zadovolji?
Covek se navikne na stvari i na kraju ne zeli da odu.
