На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:
- Кладим се, да ћу их раставити.
Љубав узврати:
- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.
Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.
Врати се назад и рече Самоћи:
- Хајде, сада је ред на тебе!
- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.
Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.
Окрену се назад и рече:
- Доћи ћу касније…
Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.
- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.
Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.
Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:
- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!
Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.
- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.
Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.
