Једино Љубав, постојана по природи, реши да остане. Једино је она веровала
и надала се да је све то привремено и да ће доћи бољи дани када ће све бити
лепо и весело као некада. Међутим временом и Љјубав схвати да нема наде и да мора и она да напусти свој дом. Спакује лепо оно мало ствари и пуно успомена са собом, али ... сад више нема начина да са острва оде. Сви чмци, бродови и сплавови већ отпловили а за прављење нових више времена нема. Почне она да дозива упомоћ.
Некако у то време пут туда нанесе Богатство.Љубав се обрадује срећној случајности и замоли Богатство:"Прими ме, молим те на своју јахту. Острво тоне. Удавићу се.
"Богатство је погледа испод ока па каже:"Извини, али мој чамац је пун злата и драгог камења. Нема места још и за тебе, Љубави.Ако и ти будеш ушла бојим се потонућемо." И оде. Љубав већ почиње да хвата паника. Острво је све мање. Вода је све ближе. У паници, љубав и даље дозива у помоћ. Уто туда на свом сплаву наиђе Туга. Љубав се обрадује старом пријателју:"Туго, молим те, спаси ме. Потонућу заједно са овим насим острвцетом. Било би штета да свет остане без љубави." "Жао ми је, Љубави. " одговори Туга "Толико сам тужна да не могу да те поведем са собом. Желим да будем сама." И остави Љубав далеко иза себе. На острву Љубав већ хвата очај.Не види начина да се спасе из незгодне ситуације у којој се нашла и то зато што је веровала у боље сутра.Међутим, трачак наде, или је можда у питању вера још увек, је нагони да и даље дозива у помоћ. Њена дозивања привуку пажњу Сујете која је туда случајно пролазила. "Поведи ме са собом" - замоли Љубав Сујету - "Погрешила сам што сам веровала. Сада сам остала заглављена овде. Ти си ми једина нада." Сујета на то одговори: "Не долази у обзир!Види каква си прљава и мокра, хоћеш да ми поквасиш чамац?! Сама си крива!Сад сноси последице. Лепо сам ти говорила да одеш док се још могло." И још увређена оде и остави Љубав са њеном тужном судбином. Изгубивши и последњу наду, Љубав се предала судбини. Села је на једини непотопљени камен што је остао од њиховог, некад великог и дивног, острва и чекала да и он нестане испод воде и са собом однесе и њу. У то, ниоткуда, појави се неки странац у чамцу. Странац приђе сасвим близу и пружи руку Љубави.Она уђе у чамац и он је превезе на суседно острво.Ту је Љубав изашла из чамца, захвалила се и пошла даље.Тек пар метара даље схватила је да она не зна ко ју је заправо спасио.Окренула се и дотрчала натраг до обале, али чамац са странцем већ се изгубио на хоризонту.Тад је Љубав тек приметила Знање како седи на обали. Пришла је и упитала: "Реци ми, Знање, ко је странац који ме је спасао сигурне смрти?" Знање је погледа, насмеши се па јој рече:"Како, зар ти не знаш?То је било Време."
"Време?" - збуњено упита Љубав. "Да, Време"- одговори Знање. "Јер, једино је Време способно да спозна колико је Љубав велика."
