Двојица стараца,обојица озбиљно болесни,боравили су у болници у истој соби.Један од њих је могао сједити на своме кревету да олакса дренажу текућине из његових плућа,а кревет му је био поред јединог прозора у соби.Други је морао проводити све вријеме лежећи на леђима скоро непокретан.
Старци су разговарали сатима,говорили су о својим супругама,о дјеци,о унуцима,о својим домовима,пословима,о томе гдје су све били.И свако поподне кад је старац на кревету крај прозора сједио,описивао је све ствари које је могао видјети кроз прозор.Старац на дугом кревету почео је да живи за те периоде гдје би се сав његов свијет проширио и оживо са свом активношћу и бојом вањског свијета,који је описивао старац крај прозора:
"Прозор гледа на парк с предивним језером,патке и лабудови пливају на води,док дјеца пуштају своје бродиће.Заљубљени се шетају са руком у руци између цвијећа и дугиних боја.Велико зелено дрвеће украшава крајолик,а у даљини се назиру силуете градских небодера..."
Док би старац крај прозора описивао све ове детаље,старац на другој страни собе би затворио очи,замишљао и уживао животописне сцене.
Једног топлог попеднева старац крај прозора је описивао параду која је пролазила. Иако овај други није могао чути састав који је свирао,могао је видјети у својим мислима онако како му је старац до прозора описивао. Неочекивано бијес запосједне његове мисли,зашто он све то не види.
Зашто би он имао све то задовољство гледања свега док ја ниста не видим? То није фер, мислио је. Како му је у глави кипјело, у први мах се постидио. Али,како су дани пролазили завист га је изједала и ускоро је постао огорчен. Почео је мозгати и више није могао спавати. Хтио је бити крај тог прозора - та је мисао сад контролирала његов живот.
Док је касно у ноћи лежао буљећи у плафон, старац до прозора је почео кашљати. Гушио се текућином из својих плућа. Пипкао је по зиду мутно освјетљене собе,тражећи дугме за позив у помоћ. За мање од пет минута кашљања и дисања је нестало. Собом је владала тишина, самртна тишина.
Медицинска сестра је пронашла беживотно тијело старца крај прозора, изненађена позвала је болничаре да га однесу, без метежа, без панике. Други је старац, кад му се то учинило прикладним,замолио да га премјесте у кревет крај прозора.
Коначно,осјети ће нешто од живота,доживјет ће радост живљења и гледања свега својим очима. Лагано, болно, придигао се ослонивши се на лакат да погледа кроз прозор..
Угледао је високи бијели зид.
Када се сестра поново појавила, мушкарац је питао који је то разлог да је покојни пријатељ тако лепо описивао ствари у спољашњем свету. Сестра му је рекла да је био слеп и да није могао видети зид који је стајао испред прозора.
Сестра је одговорила: "А можда је ипак хтео усрећити вас."
Старци су разговарали сатима,говорили су о својим супругама,о дјеци,о унуцима,о својим домовима,пословима,о томе гдје су све били.И свако поподне кад је старац на кревету крај прозора сједио,описивао је све ствари које је могао видјети кроз прозор.Старац на дугом кревету почео је да живи за те периоде гдје би се сав његов свијет проширио и оживо са свом активношћу и бојом вањског свијета,који је описивао старац крај прозора:
"Прозор гледа на парк с предивним језером,патке и лабудови пливају на води,док дјеца пуштају своје бродиће.Заљубљени се шетају са руком у руци између цвијећа и дугиних боја.Велико зелено дрвеће украшава крајолик,а у даљини се назиру силуете градских небодера..."
Док би старац крај прозора описивао све ове детаље,старац на другој страни собе би затворио очи,замишљао и уживао животописне сцене.
Једног топлог попеднева старац крај прозора је описивао параду која је пролазила. Иако овај други није могао чути састав који је свирао,могао је видјети у својим мислима онако како му је старац до прозора описивао. Неочекивано бијес запосједне његове мисли,зашто он све то не види.
Зашто би он имао све то задовољство гледања свега док ја ниста не видим? То није фер, мислио је. Како му је у глави кипјело, у први мах се постидио. Али,како су дани пролазили завист га је изједала и ускоро је постао огорчен. Почео је мозгати и више није могао спавати. Хтио је бити крај тог прозора - та је мисао сад контролирала његов живот.
Док је касно у ноћи лежао буљећи у плафон, старац до прозора је почео кашљати. Гушио се текућином из својих плућа. Пипкао је по зиду мутно освјетљене собе,тражећи дугме за позив у помоћ. За мање од пет минута кашљања и дисања је нестало. Собом је владала тишина, самртна тишина.
Медицинска сестра је пронашла беживотно тијело старца крај прозора, изненађена позвала је болничаре да га однесу, без метежа, без панике. Други је старац, кад му се то учинило прикладним,замолио да га премјесте у кревет крај прозора.
Коначно,осјети ће нешто од живота,доживјет ће радост живљења и гледања свега својим очима. Лагано, болно, придигао се ослонивши се на лакат да погледа кроз прозор..
Угледао је високи бијели зид.
Када се сестра поново појавила, мушкарац је питао који је то разлог да је покојни пријатељ тако лепо описивао ствари у спољашњем свету. Сестра му је рекла да је био слеп и да није могао видети зид који је стајао испред прозора.
Сестра је одговорила: "А можда је ипак хтео усрећити вас."