Jedno me pero prati celog jutra, kao mali pas. Covek se nasmeje u takvim trenucima, promrmlja nesto o tome kako zna sta to znaci. Naravno da ne zna, ali bolje je da izgleda kao da zna, i kao da je sve vec dogovoreno. Lezalo je na zastirci kada sam ustao. Maleno sivo grudno pero, savijeno kao uvojak kose.
Mogao sam da vidim kako paperje podrhtava, mada sam nisam osetio nista. Kada sam obuo jednu cipelu, ono se primaklo. Pomislio sam da su cipela i pero mozda povezani necim, dlakom ili paucinom i mahnuh sakom izmedju njih. Nista. Dok sam koracao, pero je klizilo za mnom.
Sledilo me je niz stepenice. Zar je moguce da toliko pokrecem vazduh, pitao sam se. Usporio sam. Ono takodje. Pratilo me je i uz stepenice. Pokusao sam da ga uhvatim. Nadao sam se da me niko nece pitati sta radim. To nije vodilo nicemu.
A osetio sam da bih uvredio i sebe i njega da sam nastavio. Ali ipak sam pokusao da bacim komad odece preko njega. Znalo je i taj trik. Pratilo me je, kada sam krenuo preko trave, preko ulice medju zivotinjama, kroz kisu. Pitao sam se da li je neko primetio. Ranije ili kasnije mislio sam i pokusao da zamislim koliko se dugo mozete smejati povodom toga, i sta ce se reci nakon toga.
Ali ono ne nanosi zlo. Kada sednem ono se smesti malo podalje, ponekad izvan granica pogleda. Kada ustanem ponovo je iza mene. Zeli li nesto od mene? Da li nesto zna? Kome se pokorava i zasto? Hoce li ikada reci? Da li je doslo da pomogne, da izda ili jednostavno, kako se covek nada, da se zadovolji?
Covek se navikne na stvari i na kraju ne zeli da odu.
I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.
Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.
No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.
Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.
"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.
Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!
Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.
Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.
I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.
Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.
Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.
Bio sam dete koje tek sto je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brezuljaka i sa stazama posutim sljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strasni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrasen svojim trozupcem.
Labudovi su ziveli u tom basenu. Jednoga dana, posto me dadilja posela na zemlju uz ivicu, zabavljao sam se bacajuci kamicke u tamnu vodu, sa svom nespretnoscu deteta obucenog u dugi plast s grubo ustirkanim okovratnikom.
Dadilja se malo udaljila izmedju grmova gde ju je cekao mladi podoficir pun zaljubljenosti. Dete je imalo veliku glavu i nejake ruke. Kako da ne padne u vodu?
Evo ga medju labudovima, kako pliva podrzan ustirkanim haljinama koje stvaraju vazdusne klobuke.
Dadilja i vojnik, nezno iscezli, nisu znali za strasnu opasnost koja se ustremila na moju malu sudbinu. A labudovi su se, nema sumnje, cudili tom nepoznatom labudu koji se obreo medju njima, sliceci im svojom belinom, ali bio je to improvizovani labud, koji pocinje da tone, jer plast je sav natopljen kao i okovratnik i pantalone.
Dete je izgubilo svest. Zasto ga je neko primetio? Najodvazniji se nasao...
Covek naglo ulazi u vodu, rasteruje, prestrasuje labudove, i vraca u zivot moje bledo onesvesceno Ja.
Odnosi ga kuci, i daje mu da popije gutljaj ruma.
Moj deda je hteo da ubije dadilju.
Srećom, tog dana stiže i drugi odgovor na moj oglas. Nisam ni sanjala da su šetači pasa traženi u tolikim količinama! Obećah Mišelinu da ću ćutati kao mutava, i sutradan posetih drugog tipa, ovoga puta u centru grada, na prvom spratu kuće koja je ličila na tapacirana dečja kolica, gledana iznutra. Tako nekako.
Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i poluraspakovane kofere s nalep'nicama svih svetskih aerodroma. Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče.
Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut škotskim pledom, iščezao u dubini monstruozno prostrane fotelje. Već na samom početku, posle »dobar dan i sedite«, primećivalo se da je veoma dugo živeo u inostranstvu: teško je pronalazio naše reci. Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika. A šta je to tridesetak reči, pitam ja vas? Pa to se zaboravi dok kažeš — britva!
—Jel ova kuca u pitanju? — upitah, manja od makovog zrna, poučena iskustvom prethodnog dana.
—To ti je jedan irski pseter — reče Predstavnik prelazeći odmah na ti. — Kupio sam ga kad sam bijo u Londonu. Pre toga smo imali španskog kvekera, al' je lipso u Ameriku... Da ti pravo kažem, dete, nemam ti ja vremena za ti džukci. Ovde sam ti samo u prolazu, da pokupim kiriju od kuće...
A čime se bavite tamo napolju? — upitah, van sebe od straha da ponovo ne uletim u neko...
—Petljam ti nešto oko kulture...
Istog dana, počeh da šetam irskog psetera za trideset komada mesečno. Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!)
Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive! — i da stvarno petlja nešto oko kulture, ni on sam ne zna šta, ali da to radi uspešno, jer uglavnom ćuti i gleda pred sebe, kao da bogzna šta misli, što je najvažnije, nikom ništa ne veruje i sve stvari proverava po dva puta. Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u »Bremu«, a tek onda uzme reč. Rođeni diplomata, kad ti kažem, Anči!
Druga stvar, reče mi njegov šofer, zašto u inostranstvo slati, na primer, poliglote, kada oni uvek nešto zabrljaju? U redu, možda znaju strane jezike i te fazone, ali upravo to može i da bude kobno! Njegov šef govori neprestano „You are" i "I am", i ni reči više ni reči manje! Ne brblja čovek bez potrebe. Zahvaljujući tome, ni jedna strana špijunska služba na svetu ne bi iz njega mogla da izvuče ni najmanju tajnu. On je, inače, jedini čovek koji govori francuski ijekavskim izgovorom — za kuću kaže „la mjezon“, a za gospođicu — „madamoazjel!“
—Ali niko nije savršen — kazao mi je još njegov šofer. Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: »Zastavljaj avuto!« i izbacuje me napolje.
—Ali zašto? — zapanjih se.
Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije — što je to jače od njega! Mislim, to kolo... Izlazimo iz »merdže« i hvatamo se za ruke, pa dok to prokleto kolo drnda i trešti, mi igramo »dvojac«. Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a? A ja, znaš Anči — reče mi šofer izvinjavajući se — ne podnosim ništa sem baroka! Za mene, znaš, muzika prestaje sa barokom, a pozorište sa — Luj Barokom! Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: »Brale 'ajde da opalimo dvojac!« — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo. Posle toga je miran kao jagnje, jedno dve nedelje...
To su bili dani...
Dovde si mozda uspela da me pratis, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti?
On to nije smatrao bas tako bukvalno tokom celog svog zivota, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokusajmo da pratimo njegove argumente.
Kao sto sam rekao, jedan filozof pokusava da odredi nesto sto je vecno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo bas nesto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog odredjenog mehura od sapunice. Za pocetak nebi niko uspeo da ga dobro prouci pre nego sto bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo tesko prodati jednu filozofsku raspravu o necemu sto niko nije video i sto je, osim toga, postojalo samo pet sekundi.
Platon je smatrao da se sve sto vidimo u prirodi oko nas, da, sve sto mozemo da dodirnemo i osetimo, moze uporediti sa mehurom od sapunice. Jer nista od onoga sto postoji u svetu cula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve zivotinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali cak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas rusevina, Sofija! Skandal, ako mene pitas. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemozemo steci pouzdano znanje o necemu sto se stalno menja. O onome sto pripada svetu cula- i sto mozemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje mozemo imati samo o onome sto sto vidimo razumom.
Da, da, Sofija, objasnicu ovo blize: Jedan pojedinacan kolacic sa zacinima moze biti toliko obezoblicen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pecenja da nije lako reci kakvu figuru predstavlja. Ali posto sam video 20-30 takvih kolacica - koji mogu biti manje vise perfektni - mogu s velikom pouzdanoscu reci kako modla za kolace izgleda. Do tog zakljucka mogu doci mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemozemo pouzdati u nasa cula. Uostalom, culo vida se moze razlikovati od coveka do coveka.
Medjutim, mozemo se pouzdati u ono sto nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sedis u ucionici zajedno sa drugih 30 ucenika i nastavnik vas upita koja je najlepsa boja duge - sigurno ce dobiti mnogo razlicitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dodje do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki nacin nesto potpuno suprotno od stavova i osecaja. Mi mozemo reci da je razum vecan i univerzalan upravo zato sto govori samo o vecnim i univerzalnim odnosima.
Platona je inace veoma zanimala matematika. Razlog je taj sto se matematicki odnosi nikada ne menjaju. Zato i mozemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nadjes jednu okruglu sisarku. Mozda ces reci da ti "smatras" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljostena s jedne strane i onda se posvadjate. Medjutim, vi nemozete biti sigurne u ono sto vidite svijim ocima, ali zauzvrat mozete s punom sigurnoscu da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slucaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav mozda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, mozete sasvim jasno videti u sebi.
Kratak sazetak: Mi mozemo imati samo nesigurna primanja onoga sto primamo culima. Ali zato mozemo postici pouzdano znanje o onome sto uvidjamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu vecnost. Tako ce i "ideja" konja imati cetiri noge cak i ako svi konji u svetu cula budu hromi.
Beskonacni, otvori mi put za veliko obilje. Ja sam neodoljivi magnet koji povlaci sve sto mi pripada po bozanskom zakonu. Sada unistavam i zatirem (svojom izgovorenom recju), sve lazne zapise u svom podsvesnom umu. Oni se pretvaraju u prah, sopstvenog urodjenog nistavila, jer poticu od moje isprazne uobrazilje. Sada pravim savrsene zapise uz pomoc Hrista u meni, zapise zdravlja, bogatstva, ljubavi i savrsenog ostvarenja.
Dobra volja volja proizvodi veliku zastitnu auru oko onoga ko je salje i nijedno oruzje koje se usmeri protiv njega nece uspeti. Blagoslovi svog neprijatelja i oduzeces mu oruzje. Svaki covek je zlatna karika u lancu mog dobra, jer su svi ljudi Bog u ispoljenju, koji ceka na priliku koju mu daje sam covek, da sluzi bozanskom planu u svom zivotu.
Izjava za uspeh:
Imam odlican posao u odlicnim uslovima, odlicno radim za odlicnu platu.
Olaksaj se na Hrista u sebi, na nadsvest izjavom, "prebacujem ovo moje breme straha, nesigurnosti, neodlucnosti na Hrista u sebi i slobodno krecem da dobijem mnogo! Prebacujem ovo breme na Hrista u sebi i dem slobodna."
Sve dok ne budemo mogli da vidimo u mraku, a prebacivanje bremena nam omogucuje da vidimo u mraku, nema nam mira ni spokoja ni srece dok ne izbrisemo sav strah iz podsvesti. Isus Hrist je rekao: zbog cega strepite, o vi, malovjerni? Sve je moguce onome ko vjeruje! Kako da se oslobodim straha? Tako sto cu prici onome cega se bojim. Necu sluziti strahu nego veri!
Ni jedan covek nije tvoj neprijatelj, ni jedan covek nije tvoj prijatelj, svaki covek je tvoj ucitelj. Pozdravi bozansko u svakom coveku i posalji mu ljubav, nikakvo zlo te nece zadesiti, niti ce kakva napast prici. Savrsena ljubav razgoni strah! Trazi i dace ti se! Mi moramo da ucinimo prvi korak. Pridji Bogu i on ce prici tebi! Neodlucnost je kamen spoticanja na mnogim putevima. Da bi je prevazisli treba uvek ponavljati izjavu: uvek imam neposredno nadahnuce i brzo donosim ispravne odluke.
Beskonacni, otvori put da se u mom zivotu ostvari bozanski plan. Neka se genije skriven u meni sada oslobodi, daj da jasno vidim savrsen plan. Ja sam jedno sa beskonacnom mudroscu, znam sve sto treba da znam o tome.
Beskonacni, daj mi nedvosmisleni znak, otkrij nacin za moje savrseno samoostvarenje, pokazi mi koji od talenata treba sada da upotrebim. Savrseno sam obucen za bozanski plan mog zivota. I hrabro koristi sve prilike. Otvori mi put za moj pravi dom, mog pravog prijatelja.
U ovom odlomku, Florens Skovel smatra da bi trebali posmatrati sebe i ljude oko nas u potpuno pozitivnom smislu. Ona istice da je svaki covek zlatna karika u lancu dobra sviju nas i Bog u ispoljenju. Smatra da svaki covek poseduje u sebi tu moc, da moze da uspe u cemu pozeli i navodi nas na brisanje svih predrasuda i strahova koje nosimo u sebi. Jedino tako se moze postici uspeh u mnogo stvari koje zelimo ili imamo nameru da uradimo.
Covjek zeli moc. Zato što zivi, što se krece, što se sudara s ljudima. A zeli da nešto ostavi iza sebe, da nešto stvori, da ne bi samo bitisao, kao drvo. I izgleda mu da je nešto postigao, da je snazan i vazan, da moze mnogo. Ali bog ucini da odjednom progleda i vidi, ne ovim ocima, vec onim drugim, vidovitijim, da je samo zrnce pijeska u nesagledljivoj pustinji ovoga svijeta, sitan i nevazan koliko i mrav u mravinjaku.
Da li mravi zele moc? Zele li da budu snazniji i znacajniji od drugih? Imaju li svojih briga, muka, nesanica, ocajanja? Ne znamo, i ne tice nas se, suviše su sitni za nas. Zar onda ne bi mogao da postoji neko veci i od nas, kome su beznacajne naše brige i nevolje? Mi ga ne vidimo, jer je neuhvatljiv za našu misao, osjetimo ga samo kad nam se u necemu pokaze njegova volja. Ni, mrav ne vidi covjeka cijelog, zbog svoje velicine covjek i ne postoji za mrava, vidjece samo prst, ili grancicu, ako mu preprijecimo put, osjetice potres ako rasturimo mravinjak. A covjek prema vasioni sitniji je nego mrav.
I zašto bi postojao samo covjek i njegov nacin mišljenja? Svijet je postojao i prije nas, postoji i mimo nas, postojace i bez nas. Hoce li svega nestati ako svi ljudi pomru? Nece. Sve ce ostati, i ono što znamo i što ne znamo, samo nas nece biti. Mnogo je tajni kojima se ne mozemo ni pribliziti, a kamoli ih razjasniti. A mozda je najveca tajna smrt, tajna i uzas. I kad ne mislimo na nju, ona misli na nas.
Sacekuje nas na nekom cošku, uvijek nespremne, i sve što je bilo, više nije. Uzalud smo prošli ovim zemaljskim putem, uzalud se nadali, uzalud tugovali zbog gubitaka, uzalud se radovali zbog uspjeha, sve uzalud. Smrt cini besmislenim i zivot i ono što se u zivotu stvara. A iza te strašne kobi, nepoznata tama.
Znaš kraj, a ne znaš ništa o njemu. Pomiriti se s njim ne mozeš, a ništa ne mozeš izmijeniti. Po našoj volji to se ne dešava, jer bi malo ko htio da umre, vec po nekoj svemocnoj volji o kojoj ništa ne znamo, osim da je neumoljiva i do kraja dosljedna, mozda je neki sveopšti duh, nimalo slican našem, a nesaznatljiv, jer je van našeg iskustva. Ako ga ne mozemo saznati, ne znaci da ga nema. On ga ne zamišlja po ljudskoj slici, vec kao nadnaravnu snagu, i nadnaravni um, koji hladno ravna vidljivim i nevidljivim svijetom. Uzaludno ga je moliti, uzaludno preklinjati, jer njegove mjere i razlozi nisu ljudski, a kakvi su, ne mozemo cak ni naslutiti.
Eto, i sam kaze: on i njegov, jer ne znamo šta je, niti je naš jezik sposoban da izrazi ono što naša misao ne moze dokuciti. A ako je tako, a sigurno jest, nemoguce je zamisliti da taj svemirski duh igra nedostojnu igru s ljudima, puštajuci ih da protrce kroz zivot, dolazeci iz nicega i nepovratno odlazeci u ništa. Bilo bi to besmisleno tracenje tolike snage. Mnogo je vjerovatnije, i logicnije, i manje uvredljivo, da je tijelo smrtno a duša besmrtna, duša je djelic sveopšte svemirske energije, poklonjen nam, privremeno ustupljen, na rodjenju, koja ce zivjeti svojim nepoznatim zivotom i poslije smrti tijela, ili ce se useliti u novorodjence, da nastavi svoje vjecno kretanje.
Ni kap vode se ne gubi, samo se mijenja, kako se moze izgubiti sve covjekovo? Mora biti da zivot postoji po nekom višem nacelu, a ne samo po besmislu, po zlu, po ludilu!
