У С А М Љ Е Н А Н А Б О Ж И Ћ

На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало ''Усамљена на Божић''. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је. 

Сви су на окупу, само је једна ситна, крхка Жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе Усамљене Жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног Сина. Заокупљени овоземаљским добрима, трпезом и обичајима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

''И роди Сина Својега Првенца, и пови Га, и положи у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици'' (Лк. 2, 7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

''Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.''


Е. Посељанин

Прича преузета из Православног дечјег часописа ''Светосавско Звонце'', број 10/2007.

ОСАМ ЛАЖИ ЈЕДНЕ МАЈКЕ

Моја мајка није увек говорила истину. Слагала ми је осам пута у битним животним тренуцима. Прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више. У ретким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увек би истресала свој дeо на мој тањир говорећи: ”Једи, сине, ја нисам гладна.” – То је била њена 1. лаж.
Када сам мало одрастао, моја мајка би, по окончању кућних послова, отишла до реке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дете. Једном приликом, успела је уловити чак две рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши: “Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу.” – То је била њена 2. лаж.
Време је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одеће и договорила се са власником да продаје одећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је: ”Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутро!” Она се насмeјала и рекла: ”Сине мој, ја нисам уморна.” – Ово је била њена 3. лаж.
Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је пошла са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина песка титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свеж сок који је купила за мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се и погледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: ”Мајко, пиј”, а она рече: ”Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна.” – Ово је била њена 4. лаж.
Након смрти мог оца, мајка је живела тешким удовичким животом. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно – морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живео је мој ујак, иначе веома добар човек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије виделе да је наше стање постало несношљиво, саветовали су мајку, која је још увек била млада, да се уда за човека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савет речима: ”Ја немам потребе за љубављу.” – Ово је била њена 5. лаж.
По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одећу по кућама, тако да је почела продавати поврће на тржницама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам део своје плате и дао јој, а она је одбила примити рекавши: ”Чувај, сине, своје паре, ја имам довољно за себе.” – Ово је била њена 6. лаж.
Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом седишту у Немачкој. Обрадовао сам се и почео сањати о новом срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтела да ме омета и рекла ми је: ”Сине, ја нисам научила да живим лагодно.” – Ово је била њена 7. лаж.
Како је време пролазило, мајка је све више старила и убрзо је оболела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмејати се. Срце ми се цепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао…. Сузе су се почеле сливати низ моје образе, али она ме и тада покушала утешити рекавши: ”Сине, не плачи, ја не осећам бол.” – Ово је била њена 8. и последња лаж.
Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. 
Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем: “Чувај ову благодат пре него што будеш туговао за њеним губитком.”
Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем: “Сети се…”

ПРИЧА О ОСЕЋАЊИМА

На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:
- Кладим се, да ћу их раставити.
Љубав узврати:
- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.
Врати се назад и рече Самоћи:
- Хајде, сада је ред на тебе!
- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.
Окрену се назад и рече:
- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:
- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!
Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.
- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.

NAUČIĆU TE ŠTA JE LJUBAV

Dečače naučiću te šta je ljubav.
Kada bude dockan i mesec visoko nad jezerom izađi na vodu.
Izađi, ali tiho, kao što se prohodi kraj kolevke novorođenčeta.
Izađi, bez straha, odlučno, ali i oprezno.
Izađi i lezi u meku i lepljivu rogozinu na obali.
Lezi, utišaj nozdrve i priguši svoj dah.
I doći će trenutak, o, siguran sam u to.
Košuta plaha napustiće svoj zabrani oslušnuti večernji muk.
Korakom lakim i poletnim izaći će na vodu.
Prići će visokoj trsci na glinenoj obali.
Prići će mekoj i lepljivoj rogozini.
Prići će i zagledati se u tebe svojim krupnim očima.
I tada, ako budeš dovoljno smeon,
ako budeš dovoljno čista srca,
dve duše, životinjska i ljudska, stopiće se u jednu.
Bez laži, bez izlišnih reći, bez straha.
I steći ćeš prijatelja za ceo život.
Zato što samo to uistinu za ljubav treba,
malo smeonosti i čista srca.


Kalidasa

Najlepši citati i pouke autora „17 pravila uspešnog življenja“ – Og Mandino

Kada dospete u tesnac i sve se okrene protiv vas, i kada dođe dotle da vam se čini da ne možete više ni trenutka da izdržite, ne predajte se, jer to je upravo tačka na kojoj počinje preokret.
Ako želite da uspete, morate naučiti da živite sa neuspesima. Mnogo više mudrosti steknemo na osnovu naših neuspeha, nego na osnovu naših uspeha.
Ako odlučite, počinjući od sutra da ulažete u svoj posao mnogo više nego što ste plaćeni za to, čuda će početi da se događaju u vašem životu.
Ceni iznаd svegа onu ljubаv koju primаš. Onа će ostаti uz tebe još dugo nаkon što sve tvoje zlаto i dobro zdrаvlje nestаnu.
Uspehom ne možeš vladati, možeš ga jedino zaslužiti.
Jedini siguran način na koji ćeš uspeti jeste pružiti više i bolje no što se od tebe očekuje, bez obzira na to kakvu zadatak možda imaš. Ovu naviku neguju svi uspešni ljudi od samih početaka.
Uvek kada omalovažavate sebe i svoje talente, vi ste predodređeni za neuspeh. Ako potcenite svoje umeće ili svoje iskustvo ili svoje znanje, svet će se vrlo brzo složiti sa vašom procenom i vi ćete se suočiti sa žalosnom budućnošću koju niste zaslužili.
Nikada ne prenatrpavajte svoje dane ili noći banalnim i nevažnim stvarima jer nećete imati vremena da se suočite sa pravim izazovima kada oni naiđu.
Ne možete napredovati ako živite kao pustinjak i stoga morate imati dodira sa svetom i paradama njegovih nesreća i kritičara, pa ipak, nikome od njih ne treba da dopustite da pokvari vašu paradu.
Ne postoji čovek koga drugi mogu toliko zavaravati, koliko je on u stanju da zavarava samog sebe. Kukavica je ubeđen da je, zapravo, samo oprezan, a škrtica da samo vodi računa o svojim parama. Ništa nije lakše nego se samozavaravati, jer je najlakše poverovati u ono što želimo da poverujemo.
Postoje dve vrste nezadovoljstva na ovome svetu – nezadovoljstvo koje tera na rad i nezadovoljstvo koje čoveka tera u očaj. Ovi prvi napokon dobijaju ono što žele, dok ovi drugi gube i ono što već imaju. Za ove prve uspeh je jedini lek, a za ove druge leka nema.
Dobro je imati novac i sve one stvari koje se novcem mogu kupiti, ali dobro je takođe zaustaviti se bar jednom i biti siguran da nismo izgubili one stvari koje se novcem ne mogu kupiti.
Uvek težite da budete još veći nego što jeste. Morate da nadmašite sami sebe. U svakom sledećem postupku, testu, susretu, razmišljanju, pokušajte da budete bolji nego u prethodnom. Sad ste ono što jeste, ali za sat vremena morate da budete više nego što ste sad. U svemu što preduzmete, napregnite još veću snagu da biste nadmašili sebe.
Najveći uspesi se otvaraju pred vama samo ako preduzimate najteže rizike, izbalansirane hladnokrvnim, pronicljivim rasuđivanjem.
Na svetu postoje tri vrste ljudi.
Prvi uče na sopstvenim iskustvima – oni su mudri.
Drugi uče iz tuđih iskustava – oni su pametni.
Treći ne uče ni iz sopstvenih, ni iz tuđih iskustva – to su budale.
Dobre misli i dobri postupci nikada ne mogu da daju loše rezultate; loše misli i loši postupci nikada ne mogu da daju dobre rezultate.

Ivo Andrić – Savet

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.


Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela.


Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne.


Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama.


Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine.


Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata.


Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage.


Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno.


Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu.


Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

Biser

Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol, koji ih razdire, one pretvaraju u dragulj ....      ~ ♥ ~