26.04.2011.

Nije svet tek posuda po tvojoj meri


Nemoj misliti da ovaj svet postoji zbog tebe. Nije svet tek posuda po tvojoj meri.
Svet i ti, poput dva drveta koja stoje jedno kraj drugog, stojite uspravno svaki za sebe, ne oslanjajuci se jedan na drugog.
Ti znaš da pored tebe stoji naocito drvo zvano svet. Drago ti je zbog toga. Mada on na tebe verovatno i ne pomišlja.
Ipak, zasebno od sveta izvan tebe, i u tebi samom postoji jedan svet. Unutar svog bica možeš da zamisliš ogroman polumracni svet. Tvoja svest pociva na granici ta dva sveta.
Ono što je važno jeste da spoljni svet sacinjen od planinskih venaca, ljudi, bojadžijskih radionica i pesme zrikavaca povežeš sa onim velikim svetom koji postoji u tebi, da dva sveta koja stoje na korak rastojanja jedan od drugog dovedeš u saglasnost, u sklad.
Kao, na primer, kad gledaš u zvezde.
Kada ti polazi za rukom da dva sveta dovedeš u sklad, mnogo lakše provodiš dane. Nema potrebe da rasipaš snagu uma na beznacajnosti.
Osecaš ukus vode, rede naljutiš druge.
Teško je na pravi nacin posmatrati zvezde, ali što budeš veštiji, više ce to imati ucinka.
Ne moraju to biti zvezde; i žubor ili zricanje dolazi u obzir.
Nacuki Ikezava

A sad me pusti da skupim svoju snagu


A sad me pusti da skupim svoju snagu, da saberem svoje misli u jednu žižu, da pomislim svom silinom na užas zemaljskog življenja, na nesavršenstvo sveta, na miljarde života što se razdiru, na zveri što se međusobno kolju, na zmiju koja peči lane što preživa u hladu, na vukove koji razdiru jagnjad, na bogomoljke što ubijaju svoje mužjake, na pčele što umiru posle uboda, na bol majki koje nas rađaju, na slepe mačiće što ih deca bacaju u reku, na užas riba u utrobi ulješure, na užas ulješure kad se nasuče na obalu, na tugu slona koji mre od starosti, na kratkotrajnu radost leptira, na varljivu lepotu cveta, na kratkotrajnu varku ljubavnog zagrljaja, na užas prolivenog semena, na nemoć ostarelog tigra, na trulež zuba u ustima, na miljatde mrtvog lišća što se taloži u šumama, na strah tek izleglog ptića koje majka istiskuje iz gnezda, na paklene muke gliste koja se prži na suncu kao na živoj vatri, na bol ljubavnog rastanka, na užas gubavaca, na strašnu metamorfozu ženskih sisa, na rane, na bol slepaca…
Danilo Kiš

,,Junak naseg doba”


Ali i jeste neka neshvatljiva naslada kad ovladas mladom dusom sto tek rascvjetala.Ona je kao cvijetak kojemu najljepsi miris ishlapi od prve suncane zrake;treba ga u taj cas ubrati, namirisati ga se i baciti ga na cestu; mozda ga tkogod podigne! Ja osecam u sebi onu neugasivu zedju koja sve guta sto god putem sretne; ja gledam boli i radosti drugih sa samim sobom, kao hranu koja mi podrzava dusevnu snagu. Mene samoga ne moze vise strast da obezumi; prilike su u meni ugusile castoljublje; ali ono se ipak pojavilo u drugom obliku, jer castoljublje nije drugo nego zedja vlasti , a meni je najveca naslada — podvrci svojo volji sve sto me okruzava. Probuditi osjecaj ljubavi, odanosti i straha prema sebi – nije li to prvi znak i najveci trijumf vlasti? Da budes nekomu razlogom boli ili radosti , a da nemas na to nikakva posebnog prava – nije li to najsladja hrana naseg ponosa? A sto je zapravo sreca? Nasicen ponos. Kad bih ja sebe mogao smatrati za najbojleg i najmocnijeg covjeka na svijetu, bio bih sretan; kad bi me svi ljubili, nasao bih u sebi beskrajna vrela ljubavi. Zlo radja zlo; prva nam bol pokazuje  kako je ugodno druge muciti.Ideja zla ne moze ti uci u glavu , a da je ne bi zazeleo i ostvariti.Ideje su – organski stvorovi, rekao je netko; vec kad se rode dobiju oblik , a taj oblik je cin. Onaj u cijoj se glavi rodilo vise ideja, onaj i viseradi. Zato genij, prikovan za cinovnicki stol, mora umrijeti ili s uma sici, upravo kao sto covjek jake konstitucije umire od kapi ako neprestano sjedi i skromno se vlada.
Stasti nisu drugo nego ideje u prvom svom razvitku; one su svojina mladog srca i glup je onaj tko misli da ce one za citava zivota njime vladati. Mnoge se mirne reke pocinju bucnim slapovima, a nijedna ne skace i ne pjeni se do samog mora. Ali taj je mir cesto znak velike , iako skrivene snage;kad su misli pune i duboke , ne mogu bijesno da provale, dusa koja pati i koja se raduje, daje sebi o svemu tacan racun i uverava se da tako mora biti; ona zna  da ce je bez oluje isusiti stalna sunceva zega ;ona se prozimlje svojim vlastitim zivotom — mazi se i kaznjava kao ljubljeno dete. Samo u tom visem stanju poznavanja samog sebe moze covek oceniti Bozju pravednost.
Citajuci ovu stranicu, vidim da sam zastranio od svog predmeta… Ali cemu?… Ta ovaj dnevnik pisem ja za sebe , pa zato ce sve sto u nj unesem, s vremena biti dragocena uspomena…
,,Junak naseg doba”  M.J. Ljermontov

”Covek koji se smeje”.


Sav van sebe, pun prezira i grcevito pribravsi svu snagu Gviplen se isprsi i netremice baci pogled na sve :
- Sta cu ja ovde? Dolazim da budem strasan. Vi kazete da sam cudoviste. Ne, ja sam narod. Da li sam izuzetak? Ne, ja sam kao i svi ostali. Izuzetak ste vi. Vi ste varka, ja sam stvarnost. Ja sam Covek. Ja sam strasni Covek koji se smeje. Cemu se smeje? Smeje se vama, sebi, svima. Sta predstavlja njegov smeh? Vas zlocin, a njegovo mucenistvo. Taj zlocin tresnucu vam o glavu. To mucenistvo pljunucu vam u lice. Smejem se, znaci : placem.
Ovde zastade. Nasta tisina. Jos su se smejali, ali tise, tako da je mogao da u sebi pomisli kako je privukao paznju. On predahne i nastavi :
- Ovaj smeh na mom licu urezao je jedan kralj. Ovaj osmeh izraz je opstecovecanskog bola. Ovaj smeh znaci mrznju, prinudno cutanje, bes, ocajanje. Ovaj smeh je posledica mucenja. Ovaj smeh potice od nasilja. Kada bi ovaj smeh imao Satana, to bi bila osuda Boga. Ali vecito nije nalik na prolazno; posto je ono apsolutno, ono je pravedno; bog mrzi ono sto rade kraljevi. Ah, vi me smatrate za izuzetak! Ja sam simbol. O, vi bezumni silnici, otvorite oci. Ja olicavam sve. Ja pretstavljam covecanstvo onakvo kakvim su ga ucinili njegovi gospodari. Coveka su unakazili. Ono sto je meni ucinjeno, ucinjeno je ljudskom rodu. Unakazili ste mu pravo, pravdu, istinu, razum, kao meni oci, nozdrve i usi; i njemu su kao i meni u srce stavili izmetliste gneva i bola, a na lice masku zadovoljstva. Milordi, kazem vam, ja sam narod. Danas me ugnjetavate, danas ste me izvizdali. Ali buducnost je mutna jugovina : sto je bilo led, postaje talas! Sto je izgledalo postojano, bice satrveno. Jedna grmljavina, jedan tresak – svrseno je. Blizi se cas kada ce jedan grc srusiti vase ugnjetavanje, kada ce rika biti odgovor vasem zvizdanju.
Viktor Igo, ”Covek koji se smeje”.

Na Drini Cuprija

Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu priđoše i stadoše s njega da svlače gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, potprištene i pocrvenele. Ne govoreći više ništa, seljak leže kako mu je naređeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani priđoše i vezaše mu prvo ruke na leđa, a potom za svaku nogu, oko članaka, po jedan konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskrečiše noge. Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako da mu je vrh došao seljaku među noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, širok nož, kleknu pred ispruženog osuđenika i nagnu se nad njim da mu raseče sukno od čakšira među nogama i da proširi otvor kroz koji će kolac uči u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srećom, za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da će ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Čim je to svršio, Ciganin skoči, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Između dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a zatim dvojicu Cigana, opominjući ih da vuku lagano i jednomerno. Telo raskrečenog seljaka grčilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja kičma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli čuti kako čovek udara čelom o dasku i pored toga jedan drugi neobični zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, nego je celo to rastegnuto i mučeno telo širilo od sebe neku škripu i grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vraćao se i nastavljao svoj posao.

Sve se to slabo čulo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama.

U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri vrhu desne plećke mišići zatežu i koža odiže. On priđe brzo i proseče to ispupčeno mesto unakrst. Bleda krv poteče, najpre oskudno pa sve jače. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosečenom mestu stade da izbija gvožđem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Čovek je bio nabijen na kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego na leđa i što nije jače ozledio ni utrobu ni srce ni pluća. Tada Merdžan odbaci malj i priđe. Razgledao je nepomično telo, zaobilazeći krv koja je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao. i hvatala se u malim mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukrućeno telo na leđa i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je gledao da li je čovek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo odjednom podadulo, šire i veće. Oči su bile široko otvorene i nemirne, ali očni kapci nepomični, usta rasklopljena i obe usne ukočene u grču; iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od ličnih mišića čovek nije više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo muklo i pluća radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca među one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takođe prikovaše i za kolac i za gredu od skela.

Ivo Andric
Na drini cuprija

Sunce

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna.

Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišće, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.

To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša...

Dučić, 1925.

Ex Ponto



Žene, ja ne znam kome ste vi bile blaga kiša jutarnja, ali u naš život ulazite kao pljusci nošeni vihorima. Preko vaših bijelih tjelesa pjeni se bučno život naš, zaustavlja se u virove i pada strmoglavce.
Ta mudrost nije lijek, ni starost ne pomaže, i kad sve umukne, vaš je glas još u bilu krvi moje. S čega‚se mudračeve oči mute i svetačke usne blijede?
Ženo, što ne možemo da te jasno vidimo kao pračovjek ženku na suncu, nego si postala strašna vizija i otrov krvi naše, pa bježimo pred tobom, i dok mislimo da si daleko, ti bdiješ u našim mislima, i dok hoćemo da te u radu zaboravimo - gle! - na svim našim djelima tanke vijugaju linije, tragovi tvojih nevidljivih prsta.
Šta znači talasava linija vašeg tijela? I ta nijema, bijela, raspjevana ljepota koju nemirno lovimo kao djeca leptira, a ona nam, naizmjenice, ili zadaje bol ili se pretvara u gorčinu?
Žene, u očima vašim sja ulomak jednog ljepšeg neba koje je sjalo nad srećnijim stvorovima no što smo mi i za neke strahovite kataklizme prsto u parčad. 


Ivo Andrić
(1891-1976)