31.03.2011.

Lepota


Jest, nema na tebi nijednoga dela
Da se mome oku mogao da skrije,
Nijedog prevoja blistavog ti tela
Da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka case
Ti preda me stupas sva sjajna i ziva,
Znam kada ce suze oko da ti kvase,
Znam kad ti se dusa milostom preliva,

A kad u noj nosis svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
Uvek nova, uvek tako cudno druga,
I nikada slicna jucerasnjoj zeni.

Ta moc tvoja cudna zaslepljiva mene
Raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.
- Oh, jedanput ko i druge zene,
Da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...
Milan Rakic - Lepota

SLOVO LJUBAVI

http://www.procreo.jp/labo/flower_garden.swf

Ako se volite ljubavlju koja buja u samci, od razdaljine, koja je vise od sna nego od svesti, i po rastanku drhtcete od miline, mognete li se jos ikada sresti. Vi koji se volite ljubavlju isposnika, sa strahom od sagresenja, koji kao ptica o kavez lomite krila, secacete se uvek jedno drugom lika. I po rastanku zamreti vam nece gusena htenja. Ako zbog nje patis od nesanice i u ponoc hodas budan po basti, ako te lomi neutoljena zelja luda, secanja na nju nikad se neces spasti. Onih s kojima se igramo oko vatre, a bojimo se da je dodirnemo, s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi, secacemo se dugo ma i zavoleli zatim druge. Ako je zelis bezgranicno, a sedis kraj nje bez glasa slusajuci bajku koja se u vama radja, svanucu slicno, pamtices je i kad se zima pred tobom zabelasa. Ako verujes sedeci uz nju da je ljubav maslackov puhor koji svaki dodir moze da strese, ako volis u njoj san i dete, ako ti je bez nje pusto i gluho, misao na nju budice te i kad se rastanete. Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo, zeije su nam usne ostale nepoznate, kojima smo samo s proleca, u snu, pisali pismo. Oni koji se kao reke ne mogu sliti, medju kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele, a srca im se dozivaju ludo, zaboraviti se nece ni kad im duse budu posedele. Ako vam je ljubav noz u srcu, a bojite se taj noz izvuci, kao da cete tog casa umreti, pamtice te on, setice te se i umiruci. Oni zbog kojih srca osecamo kao ranu, ali ranu zbog koje se jedino zivi, u secanje nam banu i kad zavolimo druge - i osetimo se nesrecni i krivi.
Desanka Maksimovic - SLOVO LJUBAVI



Trenuci - Horhe Luis Borhes



Kada bih svoj život
mogao ponovo da proživim, 


pokušao bih u sledećem
da napravim više grešaka, 


ne bih se trudio da
budem tako savršen, opustio bih se više.


Bio bih gluplji nego
što bejah, zaista, 


vrlo malo stvari bih
ozbiljno shavatao.


Bio bih manji
čistunac.


Više bih se izlagao
opasnostima, više putovao, 


više sutona posmatrao,
na više planina popeo, 


više reka preplivao.

Išao bih na još više
mesta na koja nikad nisam otišao, 


jeo manje boba, a više
sladoleda, 


imao više stvarnih, a
manje izmišljenih problema.


Ja sam bio od onih što
razumno i plodno prožive


svaki minut svog
života; imao sam, jasno, i časaka radosti.


Ali kad bih mogao nazad da se vratim, 

težio bih samo dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen, od trenova samo;

nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli

bez toplomera,
termofora, kišobrana i padobrana;


kada bih opet mogao da
živim, lakši bih putovao.


Kada bih opet mogao da živim, 

s proleća bih počeo
bosonog da hodim i tako išao do kraja jeseni.


Više bih se na vrtešci
okretao, više sutona posmatrao i


sa više dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.


Ali vidite, imam 85
godina i znam da odlazim. 

***

Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.

Ivo Andrić 

***

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

***

"Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio s onim što više ne postoji. Ovako se mješaju utvare i Život, pa nema ni čistog sjecanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano."

Meša Selimovic 

***

"Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi
mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje
o zivotu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja
izvesnu ideju o stvarnosti, makar obicno idealizovanu.
Naivni su oni ljudi koji o zivotu imaju bar svoju iluziju,
a lukavi su, naprotiv, osudjeni da uvek izoblicavaju i
degradiraju istinu. Naivnost, to je mladost srca, pa
cak i u poznim godinama. Naivnost znaci ulepsavati
sve oko sebe. To je napraviti unutrasnji kriterijum
veci i od spoljnih dokaza. Naivnost je, dakle, osobina
lepih dusa." - Jovan Ducic

***

"Ja cu samo jednom hodati ovim svetom. Sve sto mogu uciniti,
sve dobro sto mogu drugima pruziti moram uciniti sada. Ne smem
odgadjati za posle ili propustiti jer nikada se vise necu moci
vratiti i hodati ovim putem." - Henri Dramond

Kad vas ljubav pozove

Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, 

Premda su staze njene tegobne i strme. 

A kad vas krila njena obgrle, 

prepustite joj se, 

Premda vas mac, skriven medju 

perima njenim, moze povrediti. 

A kad vam progovori, verujte joj, 

Premda vam glas njen moze unistiti snove, 

k'o sto severac opustosi vrt. 

Jer, bas kao sto vas krunise, 

ljubav ce vas i razapeti. 

Isto kao sto vas podstice da rastete, 

isto tako ce vas i okresati. 

Kao sto se uspinje do visina vasih i miluje vam 

grancice najtananije sto trepere na suncu, 

Tako ce se spustiti i do vaseg korenja i protresti ga u 

njegovom prijanjanju za zemlju. 

Poput snoplja psenicnog, 

sakupice vas u narucje svoje. 

Omlatice vas, da bi vas ogolila. 

Prosejace vas, da bi vas otrebila od kukolja. 

Samlece vas, do beline. 

Umesice vas, dok ne postanete gipki. 

A onda ce vas izloziti svojoj svetoj vatri, 

tako da postanete sveti hleb za svetu Boziju svetkovinu. 



Sve ce vam to ljubav uciniti, 

ne biste li spoznali tajne svoga srca 

i u spoznaji toj postali deo srca Zivota. 



Budete li, pak, u strahu svome trazili 

samo ljubavni mir i zadovoljstvo, 

Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, 

i odete sa gumna ljubavi, 

U svet koji ne poznaje godisnja doba gde cete se smejati, 

al' ne punocom smeha svog i plakati, 

al' ne do poslednje suze svoje. 



Ljubav ne daje nista osim sebe i nista ne uzima, osim sebe. 

Ljubav ne poseduje, niti dopusta da je poseduju; 

Jer, ljubav je dovoljna ljubavi. 



Kad volite, ne treba da kazete: "Bog mi je u srcu", 

vec: "Ja sam u srcu Bozijem." 

I nemojte misliti da mozete usmeriti puteve ljubavi, 

jer ljubav, 

ako joj se ucinite vrednima, 

usmerice vase puteve. 



Ljubav nema drugih zelja nego da se ispuni. 

Ali, ako volite a morate jos i da zelite, 

neka vam ovo budu zelje: 

Da se istopite i budete kao potok razigrani sto 

peva svoj milozvuk noci. 

Da spoznate bol prevelike neznosti. 

Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; 

I da krvarite drage volje i radosno. 

Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i 

uputite zahvalniicu za jos jedan dan ljubavi; 

Da otpocnete u poslepodnevnom casu 

i razmisljate o ljubavnom zanosu; 

Da se s veceri vratite kuci sa zahvalnoscu, 

A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu 

i pesmom slavljenickom na usnama… 



Halil Džubrani

Kada sam zaista poceo voleti sebe - Čarli Čaplin

"Kada sam zaista poceo voleti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja
koja mi govore da trenutno zivim suprotno od svoje istine. Danas ja znam da se to zove
Biti verodostojan.

Kada sam zaista poceo voleti sebe, shvatio sam koliko moze biti uvredljivo kada pokusavam
da nateram nekoga da radi ono sto ja hocu, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije
spremna za to, pa cak i onda kada sam ta osoba JA. Danas ja to zovem Postovanje.

Kada sam zaista poceo voleti sebe prestao sam zudeti za nekim dugacijim zivotom i mogao sam
videti da je sve sto me je okruzivalo ustvari bilo poziv da rastem i da se razvijam. Danas ja to
zovem Zrelost.

Kada sam zaista poceo voleti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvek na pravom
mestu, u pravo vreme i da se sve dogadja u tacno pravom trenutku, tako da sam mogao biti miran.
Danas to zovem Samopouzdanje.

Kada sam zaista poceo voleti sebe prestao sam zeleti da sam uvek u pravu, tako da sam manje gresio.
Danas sam shvatio da se to zove Skromnost.

Kada sam zaista poceo voleti sebe spoznao sam da me moj um moze poremetiti i da se od nekih
svojih misli mogu razboleti. Ali, cim sam poceo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog
saveznika. Danas ovu vezu zovem Mudrost srca.

Nema potrebe da se plasimo prepirki, suocavanja, niti bilo kakvih problema, jer i zvezde se ponekad
sudare pa iz sudara nastane neki novi svet. Danas, ja znam: TO SE ZOVE ZIVOT."

O medjuvremenu

Nedavno je jedna podla i poznata budala, posle duže pauze, napravila novu budalaštinu.
Svi su se toliko iznenadili da zamalo nisu ispali budale. Pomenuta budala je toliko dugo ćutala da su svi mislili da se opametila.
Neverovatno je koliko imamo malo poverenja u budale. Kad bismo im više verovali, nikakve budalaštine sa njihove strane ne bi nas mogle iznenaditi.
Jedno bi nam već moralo biti jasno: budala uvek mora dokazivati da je budala. Budala mora sačuvati ugled koji uživa kao budala.
Budala se ne postaje preko noći i na osnovu jednu budalaštine koja se lako može zaboraviti. Ko pretenduje da bude budala, mora napraviti neverovatan broj budalaština. Ako se neka budala zadovolji već napravljenim budalaštinama brzo će biti prevazidjena. Ako zaspi na lovorikama, zadovoljna postignutim, budala odlazi u anonimnost, u sivi svakodnevni život - a na scenu stupaju nove i svežije budale.
Budala ima mnogo. Konkurencija je ogromna. Ako neka budala posustane, posumnja u budalaštine i ućuti, na njeno mesto stupa nova.
Onaj ko je jednom postao budala, čuva teško stečeni ugled i trudi se da to ostane do kraja života. Prava budala nikad nije zadovoljna sa već osvojenim prostorima. Ako ne napravi novu, misli da nije napravila nijednu. Nije lako sačuvati ugled medju toliko budala. Budala koja se ne potvrdjuje nije autentična budala. Veličina jedne budale se meri prema broju i veličini budalaština koje je napravila. San malih budala je da budu velike. Velike budale to znaju i prave nove, veće budalaštine. Budala koja je u stvaralačkoj krizi i ne pravi nove budalaštine brzo će se naći medju pametnima.
Kada svi misle da je nemoguće napraviti budalaštinu, budala nadje izlaz i rešenje. Kada se čini da su i budale već nešto shvatile, one pronadju mesta za svoju afirmaciju.
Budale su jedino oprezne da ne kažu nešto pametno. To bi bila izdaja. Prelazak na drugu stranu. Budale su toliko uvežbane u pravljenju budalaština da im to ne predstavlja nikakav problem, naprotiv, to je za njih rekreacija i zadovoljstvo.
Svaka budalaština je potrebna i zato budale ne dozvoljavaju da se bilo koja izbaci iz upotrebe. Iako tehnika budalaština napreduje, budale i najordinarnije budalaštine ne izbacuju iz upotrebe jer su potrebne u svakodnevnoj borbi sa pameću. Neke od najstarijih budalaština su i dan-danas najefikasnije. Često se misli da se neka budalaština toliko ofirala da je nemoguće s njom nešto postići, ali budale nadju načina da je učine efikasnom.
I budalama je poznato da nije lako biti budala - zato se time ponose.
Budala koja je počela da sumnja u budalaštine, u njihov značaj i čvrstinu, brzo bi ispala iz stroja. Zato budala mora biti pre svega tvrdoglava i ubedjena, jer će se samo zahvaljujući takvim budalama večno održavati plamen budalaština.
Budale su našle sebe u pravljenju budalaština. U svemu drugom bili bi slabiji. Pravljenje budalaština je njihovo jedino zanimanje, jedina njihova vera.
Ako budali izleti iz usta nešto što nije čista budalaština, ona se brzo ogradi od toga.
Svaka pametna rečenica je tamna mrlja na biografiji prave budale.
Budale misle da civilizacija vodi svet ka propasti. Zato tu propast treba odlagati novim budalaštinama. Ne treba se čuditi kad neka budala koja je dugo ćutala opet napravi budalaštinu. Ko je jednom napravio budalaštinu i okusio njenu slast, ukus nikad ne zaboravlja.
Treba biti budala pa od budale očekivati išta sem budalaština.


Matija Bećković
O medjuvremenu

Biti jedno

Ponekаd ne mogu dа odredim grаnice između sebe i ljudi koje volim: gde zаvršаvаm jа, а gde počinju oni. Kаo dа smo svi mi jedno, kаo dа smo isti – istа dušа, željа kojа trаži nešto...zаjedničko svimа nаmа.

Svi smo u istom čаmcu. A opet, svi smo rаzličiti i posebni, izrаzito individuаlni.

Postoji jednа posebnа, retkа vrstа ljudi koje jа zovem moji ljudi. To su ljudi koje puštаm u svoj prostor, u sebe. Svi moji ljudi su u nečemu isti:
Njihovo trаženje je stvаrаlаčko. Oni ne ruše, već nešto grаde. Ne žele dа vlаdаju, jer vlаdаnje gubi sjаj u očimа...

Moji ljudi imаju isto osećаnje životа. Nije više bitno kаko ćemo nаzvаti nаše odnose i koji će oblik oni imаti. Forme nаših odnosа se mogu menjаti, аli to osećаnje povezаnosti nečim iznаd nаs, većim od nаs, što nаs zove i spаjа, ostаje.

Mi nekаko nаbаsаmo jedni nа druge i nаše se sudbine pomešаju zаuvek, čаk i аko nismo zаjedno. Kаo dа smo neke boje koje se lаko mešаju međusobno, а mnogo teže sа drugom vrstom. Boje koje se rаstvаrаju pomoću svetlа...

Nebojšа Jovаnović
Biti jedno

BESKRAJNA PESMA



U ovoj večeri tvoj profil nema preciznih linija,
jer na tvom licu nema granice gde bi počeo tvoj osmeh;
al' on je odjednom u tvojim ustima i ne zna se kako teče
i kad odlazi, nikad se ne može reći da li je još ovde,
isto kao i tvoja reč, od koje nikad ne čujem prvi slog
i nikad da prestanemo slušati ono što govoriš,
jer ti si tako bliska u ovoj udaljenosti
te je uzalud pitati kada je došao tvoj dolazak,
jer nam se čini da si bila ovde celog života,
s tim večnim glasom, s tim stalnim pogledom,
s tim nepromenljivim obrisom svoga lica. 


Čezare Paveze 

Duša je sigurno svuda....

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

Herman Hesse