16.05.2015.

У С А М Љ Е Н А Н А Б О Ж И Ћ


На Бадње вече, једном човеку дође до руку слика испод које је писало ''Усамљена на Божић''. На слици снегом завејане кућице, свака светли као звездица, вију се танки трачци дима из димњака. Осећа се радост, весеље и топлина. Празник је. 

Сви су на окупу, само је једна ситна, крхка Жена, племенитог лика, у скромном огртачу, сама. Наслоњена на тарабе гледа пут осветљених прозора. Сиротица, нема нигде никог свог у овој благој ноћи. Загледао се боље и видео танак ореол изнад главе Усамљене Жене. Очи су му се испуниле сузама.

Па то Мати Божја, сама пред вратима, чека да се неко сети Ње и Њеног Сина. Заокупљени овоземаљским добрима, трпезом и обичајима, људи се не сећају шта то они славе. Не сећају се Онога због Кога су се окупили око трпезе, за којом за све има места сем за Њега и Мајку Његову.

Ова слика је повукла бујицу мисли. Ни пре више од две хиљаде година, кад је на земљу дошао Богочовек Христос, Творац и Цар, за Њега није било места. А Пресвета Мајка није имала главу где да склони.

''И роди Сина Својега Првенца, и пови Га, и положи у јасле; јер им не бијаше мјеста у гостионици'' (Лк. 2, 7).

Па зар се ништа није променило за два миленијума?

Подигнути су дивно украшени храмови, осветљени и удешени, где певамо умилне божићне песме. Окитили смо куће бадњаком, јелком и даровима, али на једино место где би Он желео да уђе, нема приступа.

Не пуштамо Га да уђе у наше срце. То би значило да морамо да се одрекнемо неких навика, да почнемо да се мењамо.

И тако Га стално изневеравамо, одлажући све за други дан, други празник, а живот пролази далеко од Бога. Нажалост, на крају тако и прође, јер нико не зна колико му је времена преостало.

Тада је почео да се моли:

''Ти Који си се родио у Витлејему, да би нас оживео и спасао, учини највеће од свих чуда: обнови срца наша! Путевима којима Ти знаш врати нас Себи и избави нас од срамоте неверја. Учини да Те не изгонимо из своје средине ове свете Божићне ноћи, као ни у остале дане нашега живота, него да Ти, Господе, увек владаш у срцима Своје незахвалне деце која Те воле.''


Е. Посељанин

Прича преузета из Православног дечјег часописа ''Светосавско Звонце'', број 10/2007.

ОСАМ ЛАЖИ ЈЕДНЕ МАЈКЕ


Моја мајка није увек говорила истину. Слагала ми је осам пута у битним животним тренуцима. Прича почиње са мојим рођењем. Рођен сам као син јединац у веома сиромашној породици. Сиромашној до те мере да нисмо имали довољно хране, а камоли нешто више. У ретким приликама задесило би се да имамо мало кромпира у кући. Мајка би припремила скромни оброк и увек би истресала свој дeо на мој тањир говорећи: ”Једи, сине, ја нисам гладна.” – То је била њена 1. лаж.
Када сам мало одрастао, моја мајка би, по окончању кућних послова, отишла до реке која се налазила испод куће, надајући се да ће уловити рибу како бих ја јео здраву храну и развијао се као свако друго дете. Једном приликом, успела је уловити чак две рибе. Пожурила је у кућу и спремила обе рибе и ставила их пред мене. Ја сам мало-помало јео рибу, а моја је мајка јела оно што је остајало иза мене на костима. Видевши то, моје је срце затреперило и ону другу рибу ставио сам пред мајку, а она ју је вратила рекавши: “Сине, поједи и ову другу, јер знаш да ја не волим рибу.” – То је била њена 2. лаж.
Време је пролазило и дошао је дан мог поласка у школу. Како нисмо имали довољно иметка да се школујем, мајка је отишла у једну трговину одеће и договорила се са власником да продаје одећу по кућама угледних и богатих људи. Једне хладне и кишовите ноћи, мајка се дуже задржала на послу. Чекајући је код куће, забринуо сам се и изашао да је потражим. Угледао сам је како носи торбу са одећом и куца на врата туђих кућа. Зовнуо сам је: ”Мамааааа, хајде дођи. Идемо кући, касно је и хладно. Можеш наставити сутра ујутро!” Она се насмeјала и рекла: ”Сине мој, ја нисам уморна.” – Ово је била њена 3. лаж.
Дошао је дан полагања школских испита. Иако је било веома вруће, мајка је пошла са мном у школу. Сунце је пржило земљу, а површина песка титрала је од топлоте. Ушао сам у школу, а она је остала у школском дворишту. Када су се испити завршили, изашао сам из школе, а она ме дочека у топли мајчински загрљај, испуњен љубављу и милошћу. У руци је држала хладан и свеж сок који је купила за мене. Када сам га почео пити, окренуо сам се и погледао у њу: низ њено чело сливале су се капљице зноја. Пружио сам јој чашу и рекао: ”Мајко, пиј”, а она рече: ”Сине, само ти пиј. Ја нисам жедна.” – Ово је била њена 4. лаж.
Након смрти мог оца, мајка је живела тешким удовичким животом. Преузела је сву одговорност за вођење куће, једноставно – морала се бринути о свему. Живот је постао тежи, а ми смо често гладовали. Поред наше куће живео је мој ујак, иначе веома добар човек. Он нам је често слао храну да утолимо глад. Када су комшије виделе да је наше стање постало несношљиво, саветовали су мајку, која је још увек била млада, да се уда за човека који би нам помагао. Међутим, моја је мајка одбила овај савет речима: ”Ја немам потребе за љубављу.” – Ово је била њена 5. лаж.
По завршетку факултета, добио сам добро плаћен посао у једној фирми и одлучио сам да преузмем бригу о кући. Како је мајчино здравље ослабило, није више могла продавати одећу по кућама, тако да је почела продавати поврће на тржницама. Када је одбила да престане радити, издвојио сам део своје плате и дао јој, а она је одбила примити рекавши: ”Чувај, сине, своје паре, ја имам довољно за себе.” – Ово је била њена 6. лаж.
Без обзира што сам добио посао, наставио сам школовање и убрзо сам магистрирао. Постигао сам успех и повећали су се моји приходи. Једна фирма понудила ми је добар посао у свом седишту у Немачкој. Обрадовао сам се и почео сањати о новом срећном животу. Након што сам отпутовао и средио своје стање, назвао сам мајку и позвао је да живи код мене. Она није хтела да ме омета и рекла ми је: ”Сине, ја нисам научила да живим лагодно.” – Ово је била њена 7. лаж.
Како је време пролазило, мајка је све више старила и убрзо је оболела од злоћудног карцинома. У тим тешким тренуцима неко јој је морао помагати. Шта сам могао да урадим када су између мене и моје вољене мајке биле многе државе? Оставио сам све и вратио се кући. Мајку сам затекао у постељи. Када ме је угледала, покушала је насмејати се. Срце ми се цепало јер је била исцрпљена и слаба. Није то више била она мајка коју сам познавао…. Сузе су се почеле сливати низ моје образе, али она ме и тада покушала утешити рекавши: ”Сине, не плачи, ја не осећам бол.” – Ово је била њена 8. и последња лаж.
Након што је то изустила, затворила је очи и више их није отворила. 
Свакоме ко ужива благодат живих родитеља, поручујем: “Чувај ову благодат пре него што будеш туговао за њеним губитком.”
Свакоме ко је изгубио своју вољену мајку, поручујем: “Сети се…”

ПРИЧА О ОСЕЋАЊИМА



На крају једног поља стајаше Љубав и Самоћа и посматраше млади заљубљени пар. Самоћа рече Љубави:
- Кладим се, да ћу их раставити.
Љубав узврати:
- Сачекај само мало! Дај ми шансу да проверим само једну ствар код њих, а после тога можеш да одеш код њих колико год хоћеш пута.

Самоћа се сложи са тим. А Љубав се приближи заљубљенима, додирну их, погледа их у очи и спази у њима сјај.
Врати се назад и рече Самоћи:
- Хајде, сада је ред на тебе!
- Не, – одговори Самоћа – Сада ништа не могу да направим, сада су њихова срца испуњена љубављу. Доћи ћу мало касније.

Протече неко време и Самоћа наврати покрај куће оног заљубљеног пара и виде младог оца и младу мајку са новорођеном бебом. Самоћа се била надала, да ће их до тада напустити љубав и нестрпљиво ишчекујући, прекорачи преко њиховог прага. Но погледавши им у очи, она виде само Захвалност.
Окрену се назад и рече:
- Доћи ћу касније…

Протече још доста времена и Самоћа се појави поново пред њиховим вратима и зачу дечију вриску. Отац се тек вратио са посла уморан, а мајка је успављивала децу. Самоћа се опет понада, да ће овог пута моћи да их растави, јер како рече: „Прошло је толико времена и Љубав и Захвалност би досад већ требали да напусте њихова срца.” Но погледавши им у очи, она сада спази у њима Поштовање и Разумевање.

- Доћи ћу касније, рече и овог пута и окрену се и оде.

Протече опет много времена. И Самоћа се, по обичају, још једном појави пред домом заљубљених. Примети сада да су им деца већ била порасла. Седи отац је нешто објашњавао синовима, а мајка је припремала вечеру у кухињи. Загледавши им се у очи, Самоћа се још једном разочара, видевши овај пут у њима Поверење.

Протече највише времена од тада. И Самоћа још једном сврати у исти дом. Запазила је сада да унучад одлазе од куће, а да крај камина остаде да сједи растужена и онемоћала старица. Самоћа је погледа и славодобитно рече:
- То је то, дошао је коначно и мој тренутак!
Хтеде затим да јој погледа у очи и да се увери, но истог трена старица устаде и изађе из куће. Самоћа крену за њом. Ускоро, некада млада девојка, а сада стара жена, стиже до гробља и седе поред једног гроба. Беше то гроб њеног супруга.
- Изгледа, да сам ипак закаснила – рече Самоћа. – Време је довршило оно што је био мој задатак.

Тек тада се Самоћа загледа у расплакане очи старице, и у њима виде по први пут УСПОМЕНУ: Успомену на Љубав, Захвалност, Поштовање, Разумевање и Поверење.