18.05.2011.

IVO ANDRIC ZNAKOVI PORED PUTA

Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je
najlepse u njemu i da upravo to sakriva od sveta, pa i od onih
koji su mu najblizi.


Ono sto je najlepse na iskrenoj i dubokoj ljubavi, na kojoj
je sve lepo, to je da u odnosu prema onome koga volimo ni jedna
nasa mana ne dolazi do izraza. Mnogo sta sto je zlo u nama iscezava,
a ono sto je dobro ustostruci se.


Ima zena koje su neugledne i opore za oci, kao seoski hlebac,
ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti
spoljasnjoscu, nego gleda i oseca dublje i stvarnije.


Sacuvaj nas, Boze, od ostvarenja snova. Udalji od nas ono sto
je predmet nasih zelja, jer telo nase zeli svoju sopstvenu smrt.


Kod unutarnjih borba koje covek vodi sa samim sobom i sa
nepoznatim silama u sebi, vazi vise nego igde pravilo: ne predaj
se nikad! - Ni predaje, ni ustupanje! A pre svega, sto kazu u
Bosni: ne vezi tugu za srce!
Biti uvredjen nepravdom ljudi menje je nego biti u bedi,
a biti u bedi manje je nego biti bolestan, biti bolestan jos
nije: umreti. Ali i kad je covek uvredjen nepravdom, tesko
bolestan, pa i na samrti, ne treba, tek tada ne treba da "pusti
rdji na se". Tada treba napregnuti sve sile i ne priznati tugu
i malodusnost. Izdrzati trenutak, a vec iduceg casa covek je
ili na putu da prezdravi ili mrtav. A smrt je najveci i najsi-
gurniji osvetinik.


Cim neko nesto voli i za nesto se veze - misao neku, predmet
ili zivo bice - on daje nesto od sebe i spreman je da daje i gubi
jos vise, bez mere i racuna, sa istom onom nagonskom bezobzi-
rnoscu i stihijskom zestinom sa kojom se ljudi bacaju na sticanje
i grabez. I to je do sada jedini poznati nacin kako jedan covek
moze da daje drugim ljudima ili stvarima oko sebe i ono sto ne
mora i onda kad ne mora. Tako to sto se zove ljubav stvara jedno
nepregledno i nerazumljivo knjigovodstvo medjusobnih davanja i
primanja, sa potpuno antipodnom, astronomskom racunicom u kojoj
je sve nejasno, ali ciji je krajnji zbir kratak, jasan i nerazumljiv.


Ziveti u strahu, u kajanju, u stalnom strahu od straha, ne
moci oka sklopiti i ne moci dusom danuti, i pri svemu tome raditi
i smejati se i razgovarati, to znaci za ljude kao ja ziveti i
uspevati medju svetom.


Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srecno neznanje s
kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunceve
svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju nista i velika
nada onih koji nisu navikli na dobro u zivotu. Neizvesnost je
za razumne i ponosne ljude ono sto je gatara za budale, slabice
i sebicnjake: nagovestava dobro i zlo, pogadja retko, ali zato
dopusta sve, i najprecnije, mogucnosti.
Kako da ne budemo ispunjeni postovanjem prema neizvesnosti
koja se stere pred nama, kad ona, mozda, krije u sebi nas spas
i izbavljenje.


Ono sto moze i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva,
pokori onome sto mora biti.


Ko u ovom svetu ne ume da organizuje sam svoj zivot, nije
vredan da zivi, a ko ga sa uspehom organizuje, izgubi pri tome
toliko snage i svezine da mu ne vredi mnogo da zivi.


Jednom mu je neko - u zao cas! - rekao da je pametan. Kako
i zasto, to sam bog zna. Tek, on je poverovao u to. I otada je
taj inace mirni i bezazleni covek postao nemoguc, tezak sebi i
drugima.


Da je cutanje snaga a govorenje slabost, vidi se i po tome
sto starci i deca vole da pricaju.


Kad nisam ocajan, ja ne valjam nista.


U ovom drustvu podjednako patimo svi, i zene i muskarci, samo
su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog zena
to je gotovo redovno zbog toga sto zene nisu onakve kakve bismo
zeleli da budu. Kad zene pate zbog nas, to je uvek stoga sto smo
mi ovakvi kakvi jesmo. Ali, sto je glavno, patimo svi i mucimo
se cesto, dugo, svirepo i besmisleno.


U prvoj polovini zivota, covek zeli i radi ono cega ce se u
drugoj polovini stideti i odricati, a druga polovina mu prodje u
uzaludnim pokusajima da se popravi ili bar zataska ono sto se
radilo u provoj. Tako se na kraju sve potre i svodi na nulu.
Ostaju samo kajanje i stid.


Ja sam podlegao u zivotu, ali ja nisam pobedjen, nego
nadigran.


Trazeci ono sto mi treba, a ono sto ni sam ne znam tacno sta
je, isao sam od coveka do coveka, i video da svi zajedno imaju manje
nego sto imam ja koji nista nemam, i da sam kod svakoga ostavio
ponesto od onoga sto nemam i sto trazim.


Cesto mi se cini da sam gori i slabiji od poslednjeg medju
ljudima.


Slabe i strasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono cega
se najvise boje.


Ko uspe da zagreje i ozivi samocu, taj je osvojio svet.


Tesko je zamisliti a kamoli opisati bol i ogorceno izne-
nadjenje velikog rodjenog egoite kad ga neko izneveri, napusti
ili mu ucini ma sta od onoga sto je on vazda drugima cinio.
Tako ogorceno rikne na svoje ubice tigar koji je celoga veka
ziveo od toga sto je ranjavao i ubijao sve oko sebe.


Ljudi koji cisto i bezgranicno vole ne pomisljaju lako
da se ma sta oko njih menja, a ponajmanje sam predmet njihove
ljubavi. Oni merom vecnosti mere prolazne i promenljive pojave
oko sebe. A njihova smelost biva nagradjena, jer im sve oko
njih izgleda vecno i nepromenljivo, i tako sa tom divnom
iluzijom provode i svrsavaju svoj vek, oslobodjeni najveceg
ljudskog zla, uzasa od prolaznosti.


Slabe i plasljive ljude strah nagoni da rade upravo ono
cega se najvise boje.


Izmedju bojazni da ce se nesto desiti i nade da mozda
ipak nece, ima vise prostora nego sto se misli. Na tom uskom,
tvrdom, golom i mracnom prostoru provode mnogi od nas svoj vek.


Stalno posmatram kolika je neosetljivost osetljivih ljudi
prema osetljivosti njihovih najblizih.


Tacnost (ili netacnost) sa kojom odlazimo nekome na
sastanak ili u posetu redovno moze da posluzi kao mera posto-
vanja koje toj licnosti ukazujemo, ili bar vaznosti koju joj
dajemo u nasem zivotu i nasim interesima. Prema licnosti do
koje nam je u ma kom pogledu i ma iz kojih obzira stalo, mi
smo obicno tacni. Izuzetak cine samo oni ljudi koji su po
prirodi svojoj netacni, tj. boluju od hronicnog neosecanja
vremena. Kod njih sve dobre namere i sva zainteresovanost ne
pomazu nista; oni zadocnjavaju protiv svoje volje i na svoju
stetu.


Dodje vreme kad se dugovi traze, i to odjednom i sa
strasnim, zamrsenim kamatama. I ne samo to nego sve ono sto
je covek ikad u zivotu kupio placa sad ponovo, i to po novoj,
visoj ceni.


Prevariti se u jednoj velikoj nadi nije sramota. Sama
cinjenica da je takva nada mogla da postoji vredi toliko da
nije suvise skupo placena jednim razocarenjem, ma kako tesko
ono bilo.


Ljudi koji imaju neku dusevnu muku koja duze traje, neku
brigu, stvarnu ili uobrazenu, zapuste se vrlo cesto i fizicki,
postanu aljkavi i necisti na sebi, a nepazljivi prema drugima.
To opet uvecava njihovu muku.


Ja sam video u cemu je takozvana borbenost nekih
"borbenih" ljudi. Oni izmisle svoju "borbu", na silu joj nadju
razloge, nadenu ime, i bore se, bez rizika i rezultata, bore
se - samo da ne bi morali misliti i raditi.


Nije najgore sto sve prolazi, nego sto mi ne mozemo i ne
umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbeznom cinjenicom.


Retko se desava da nasa radost gori zaista svojim
plamenom.


Sto ne boli - to nije zivot, sto ne prolazi - to nije
sreca.


Cim mozemo nekom coveku da kazemo jasno i otvoreno da
da nas je uvredio i da navedemo posve odredjeno cime je to i
kada ucinio, to znaci da smo mu uvredu oprostili ili smo
spremni da to ucinimo. Muka je dok uvredu nosimo cutke u sebi.


Starim koliko moram, podmladjujem se koliko mogu.


Ja sam od onih ljudi koji vrlo dockan bivaju pametni. I
nikad potpuno. A sto je najgore, to se ne primecuje na prvi
pogled.


Mi obicno mislimo - ili smo bar skloni takvom nacinu
misljenja - da su ljudi onakvi, i samo onakvi kakvi se pokazuju
u odnosu prema nama i nasim interesima, shvatanjima i ukusima.
Tim odnosom mi ponajcesce i ponajvise merimo celog coveka i
odredjujemo mu karakter i vrednost. Od takvog nacina misljena
tesko se brani i najbolji i najrazumniji medju nama.


Sapucu da ne bi vikali jedan na drugoga, jer ne umeju
da razgovaraju.


Svetiti se zivotu - zaboravom.


- Ne treba se bojati ljudi.
- Pa ja se i ne bojim ljudi, nego onoga sto je neljudsko u
njima.


Onima koji nisu sposobni da osete odanost nekoj stvari ili
nekom licu, zahvalnost, nezainteresovan zanos, i slicno - izgledaju
takva osecanja kod drugih ljudi lazna i neiskrena. Oni iza takvih
osecanja traze uvek licni interes i racun, nize pobude; a kad im
ne podje za rukom da ih nadju, jer ih nema, onda su kivni ne na
sebe i na svoju gresku, nego na takve ljude, i skloni su da ih
smatraju ili pretvornim ili podmuklim ili, u boljem slucaju,
naivnim i glupim. - I od svog misljena ne odstupaju nikad. Jer,
tako su sazdani.


Kad neke stvari nema i ne moze da se dobije u prodaji
(nekog leka ili caja na primer), onda tek vidimo da je mnogo
manje neophodna nego sto smo mi to mislili dok je trajala i
dok nam je polako nestajala iz ociju.


Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.


To je bio jedan od onih ljudi sto ne zauzimaju mnogo mesta
u svetu. Bio je dobar. Jedino sto je kod te njegove dobrote moglo
da smeta, to je njegova stalna teznja da bude i izgleda bolji nego
sto je. To je kvarilo.


Biti nesto, ali jednom zauvek, bez ikakve mogucnosti da se
ikad bude ista drugo, ni prividno ni privremeno, cak ni u mislima -
to je za njega nemoguce i toga se on boji vise nego smrti. A bez
toga nikad mira ni prave srece.


Niko od nas nikad ne moze znati kako izgleda u ocima drugog
coveka. Jer ako je i najbolji psiholog, on to sam ne moze proniknuti,
a onaj drugi nece mu to nikad u celosti, iskreno kazati. Nece hteti
ili nece umeti.


Najmanje stvarnog osnova imaju i najvise nam stete nanose
osecanja bilo gordosti bilo manje vrednosti i stida zbog toga sto
smo takvi kakvi jesmo, bolje receno kakvi mislimo da jesmo.
U onom sto mi o sebi mislimo ima vrlo malo od onog sto stvarno
jesmo, a mnogo svega drugog, narocito onog sto bismo zeleli da
budemo ili sto se bojimo da ne budemo. Zbog toga predstava koju
imamo o sebi nikad nije tacna; cesto se menja, a ponekad je po-
tpuno neverna. I covek nema razloga ni opravdanja da zbog nje
bude ni narocito ponosan ni preterano postidjen.


Bolesnik koji se pomiri sa cinjenicom da je bolestan -
nece nikad ozdraviti.


I tuga je jedna vrsta odbrane.


- Sta radi tvoja zalost dok ti spavas?
- Bdi i ceka. A kad izgubi strpljenje, budi me.


Zemlje velikih ostvarenja su i zemlje velikih nepravdi.


Cuvajte se ugrozenih ljudi i ljudi koji misle da su ugrozeni.
Oni osecaju potrebu da se stite i brane, i zbog toga cesto i neoce-
kivano i podmuklo napadaju.


Imati veliku snagu, fizicku ili moralnu, a ne zloupotrebiti
je bar ponekad, tesko je, gotovo nemoguce.


Mnoge velike i sudbonosne strasti nase mladosti pocivaju
na prostom nesporazumu. Tu smo mi kao nevest i nespretan covek
koji udje u neku radnju, pokaze na neku stvar u izlogu i kaze
tonom coveka koji je resen na sve:
- Uzimam ovo i placam koliko trazite.
A posle, posle kad je sve dockan, pokaze se da ste usli
u pogresnu radnju i trazili nesto sto vam ne treba i sto stvarno
niste nikad zeleli da imate.


Ko ljudima sve veruje, prolazi rdjavo; ko nista ne veruje,
jos gore.


Svaka stvar ima svoje lice i svoje nalicje. A ono sto se
zove slava ima - ma kako to nemoguce izgledalo - jedno lice i
stotinu nalicja.


Strah je u coveku kao oduvek pritajen, i samo trazi i
nalazi prvi zgodan povod da ispliva na povrsinu i da se objavi
i razvije u svoj svojoj strahoti.


Svasta je umeo, a narocito da lepo govori: samo jedno nije
nikad naucio: sta se moze kazati, kada i na kom mestu, a sta ne.
To je oduzimalo mnogo od vrednosti tome bistrom, recitom i
dobrom coveku.


Zivotna snaga jednog coveka meri se, pored ostalog, i nje-
govom sposobnoscu zaboravljanja.


Kad jedno odredjeno stanje pocne da vas muci, da postaje
neizdrzljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje nece biti, jos
manje pomisljajte na bezanje natrag, jer se od toga pobeci ne
moze. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do
apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne
ogadi. U tome je lek. Preterati, znaci isplivati na povrsinu,
osloboditi se.
To vazi za sve: za rad, za nerad, za porocne navike kojih
se stidite a kojima robujete, za zivot cula, za muku duha.


Na telefonu lakse i jasnije izbijaju neke karakterne
crte coveka nego u usmenom razgovoru.


Oni uvek idu u pravcu nipodastavanja protivnika nego u pravcu
sopstvenog usavrsavanja. Oni se vise trude da umanje ugled proti-
vnika nego da podignu svoju sopstvenu vrednost.


Mi bismo bili potpuno srecni, ili bar blizu srece, kad
bismo zaista imali sve ono sto zavidljivci koji nas okruzuju
misle da imamo, i kad bismo sve to imali i onako i pod onakvim
uslovima kako to njima izgleda.


- Vi cete sagoreti brzo i beskorisno. Iza vas ce ostati samo
pepeo.
- Ako! Znace se bar da smo bili vatra. A iza vas ce ostati
samo balav trag, kao iza puza.


Postoji prica da je na dvoru nekog sultana bio narocit ci-
novnik cija je titula glasila: evetefendija. Njegova jedina du-
znost bila je "da klima glavom u znak odobravanja na sve sto
sultan kaze".


Zato sto mogu, i sto se usudjuju da o svacemu svasta kazu,
oni misle da sve znaju.


Dok covek zivi sam, on u svojim mislima nosi saznanje o
nesavrsenstu ljudskih stvari i prolaznosti svega na zemlji. A kad
se ozeni, on sve to posmatra na drugom, tj. na svojoj zeni i deci,
i sa mucnom nelagodnoscu oseca da to isto oni posmatraju na njemu.


Zasto se cudis sto ljudi ne traze tvoje drustvo, sto ga
vecina njih izbegava? Seti se samo sta ti mislis o njima, a sta
sam o sebi. I sve ce ti biti jasno.


Toliko je bilo u zivotu stvari kojih smo se bojali. A nije
trebalo. Trebalo je ziveti.


Ne postoje zene ruzne ni smesne ni odvratne po onome sto im
priroda oduzima ni po onome sto s vremenom gube od svoje lepote,
nego po onome sto one same zele da joj dodaju.


Ne znam da li sam spavao, ali znam da sam sanjao.


Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i
mucio sebe, lakse bi mu prastali sve uvrede, nepravde i udarce
koje im je zadavao.


Dum sinunt fata, vivite lieti!
Budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost, i kad
god za to nalazite snage u sebi, jer trenuci ciste radosti vrede
vise nego citavi meseci naseg zivota provedeni u mutnoj igri
nasih sitnih i krupnih strasti i prohteva. (Njihova propinjanja
su cudljiva i nezdrava, njihova nezadovoljenja nisigurna i kra-
tkotrajna, sam sebi cilj i svrha!) A minut ciste radosti ostaje
u nama zauvek, kao sjaj koji nista ne moze zamraciti.


Dvaput bivamo, izgleda, kaznjavani za nase lude i "gresne"
zelje. Prvi put kad patimo sto ne mozemo da ih ostvarimo, i drugi
put kad, videci svoje zelje ostvarene, sa stidom i ocajanjem uzalud
bezimo od svoje srece. To vazi narocito za slavu i novac.


Tesko onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi,
da bi se on sam uzdigao, ili bolje receno: da bi imao iluziju da se
uzdigao.


Nesreca je u tome sto tako cesto, krace ili duze, javno ili
tajno, hocemo da budemo ono sto nismo, ili da ne budemo ono sto smo.
Takvim nasim prohtevima i cudima, kojima ne mozes videti cilja ni
smisla, mi kvarimo svoj kratki zivot vise nego sto nam ga truju
i zagorcavaju ljudi i prilike oko nas.


Nesreca je stooka i svevideca, a ipak slepa na najgori i
najstrasniji nacin, jer vidi i ono cega nema.


Cesto se desava da nas ljudi koje ne volimo i ne cenimo
obasipaju svojom paznjom ili cak svojim poklonima i uslugama.
Takve usluge i poklone ne treba primati, jer ako se desi da u
trenutku slabosti popustimo i primimo ih, mi se u sebi ne osecamo
ni najmanje obavezni da ih vratimo, a od toga imamo dvostruku
stetu. Prvo, sto u ocima onih koje ne cenimo ostajemo vecno kao
neblagodarni i necasni ljudi; drugu, da posle uvek sami sebi
prebacujemo sto dugujemo gorem od sebe. Njima se moze jos uciniti
neka usluga, ali od njih primiti, nikako.


Kako da se ocuvas i odrzis medju ljudima kojima nije
toliko vazno sta je covek po sebi, sta ume i zna, ni kakav je
u toku dugih godina, svakog dana, pri svakom poslu i na svakom
mestu, nego sta moze i sme da kaze, u jednom trenutku, na
jednoj stranici novina, o sebi i o drugima.


Moglo bi se, sa malo preterivanja, kazati da svaka zena
ima svoju unapred odredjenu dozu suza koju mora u toku svog zivota
da isplace. (Samo izuzetni dogadjaji mogu to da izmene!) I ona ce
ih isplakati. Povodi mogu biti razni. Ljubav, nesrecna ili srecna,
deca, porodica, roman ili film. Prolice ih cak i bez ikakvog odre-
djenog povoda. Ako se to ipak u nekom slucaju ne desi, onda je to
izuzetak od pravila. A ta zena i nije zena nego cudoviste.


Kad stanemo da od ljudi i dogadjaja oko sebe ocekujemo mnogo
vise nego sto oni mogu da nam daju, to je pocetak nemira i nereda
u nasem zivotu, a cesto i znak bliskog pada.


Cuvajte se onog koji zivi u vama i na kojeg zaboravljate, a
koji cesto, pred vece, donosi brza resenja zbog kojih se, te iste
noci, budite kao od udarca i, obliveni vrelim znojem kao rastopljenim
olovom, propadate od sramote zbog sinocnih lakomislenih odluka.


Velika, prava ljubav pokazace svoju punu snagu samo onda ako
uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, nacini stvorenja koja
se ne boje ni promena, ni nesreca, ni bolesti, ni zivota ni smrti.


Ukusno skrojenim i vesto upotrebljenim naborima svoje
haljine, zena je osvojila vise muskih srdaca nego svojom razgo-
licenoscu i svojim slobodnim ponasanjem. To cesto zaboravljanju
i zene i same i njihovi krojaci.


Da mi je naci nekog ko bi ziveo umesto mene. Kao bedel.


Tesko nama kad bismo jednog dana zaisa postali oni i onakvi
kakvi cesto zamisljamo da smo ili da bismo mogli biti, i kakvi -
blago nama - nikad necemo uspeti da budemo.


Tajna se cuva najbolje onda kad smo po necem - po cem bilo -
i sami zainteresovani da se ne otkrije i ne objavi; a najsigurnije
je cuva onaj ko to cini nesvesno. Inace, nikad covek ne moze biti
siguran da ce dokraja sacuvati ni svoju ni tudju tajnu; a ona se
krije godinama i godinama, a odaje se u jednom trenutku koji po-
nistava sve godine vernosti i cutanja.
Ima i takvih slucajeva da mi nosimo u sebi neku tajnu, kao
skrivenu ranu, klecamo pod njom godinama, reseni da sve podnesemo
i da umremo, ako treba, ali da se ne odamo. A pri tome i ne slutimo
da ljudi oko nas odavno znaju za tajnu, poznaju je bolje nego mi
sami, ali iz sazaljenja ili obzira ili ravnodusnosti nece to da
nam kazu ili pokazu.


Cuvaj se nejasnog i varljivog predvecernjeg sata, case i
cigarete, i coveka koji stoji pored tebe, smeska ti se u lice i
govori malo, otezuci reci, a pazljivo slusa ono sto ti kazes.


Savfet beg.
- Ko ima i umije, taj ne samo da duze i ljepse zivi nego
i lakse boluje i umire.


Koliko mogu biti jadni i bespomocni mali ljudi vidim
najbolje po tome sto ponekad, u nekoj neprilici, pokusavaju da
se zaklone i za moja ledja i, moralno, oslone na mene. A ja
znam najbolje kakav je to zaklon, i sta im vredi takav oslonac.


Kad se zalimo da nam mnogi ljudi dosadjuju i kradu vreme
svojim posetama i razgovorima i svojim trazenjem saveta ili
usluga, mi to cinimo samo napola iskreno. U stvari, jedino sto
mi zalimo to je: sto to nisu neki drugi i drukciji ljudi. I nista
drugo.


Da bi se nekud stiglo i nesto postiglo, potrebno je u nas
mnogo. Kao i svuda u svetu, mozda i vise. Pre svega treba proci,
po dubokoj tami, kroz blatnjavo selo i copor nevezanih pasa u
njemu. Pa posle toga - ako sto ostane od tebe - sacekati jutro,
pojaviti se tamo negde medju ljudima, ispavanim, ornim za borbu
i razgovor, i - biti takav kakvi su i oni i, po mogucnosti, jaci
i bolji od njih.


To je obicno tako. Igra pocinje sa smehom, a zavrsava se
placem ili gluvim i nemim kajanjem i zaljenjem, sto je gore od
placa. I to vazi za svaku igru.


Sramotices se dok si ziv. Prilike ces za to imati uvek.
Svet ce ti je pruzati dovoljno, a i kad to ne bude, ti ces se
sam potruditi da je nadjes.


Posrnucete, ali necete pasti; a ako se i desi - izuzetan
slucaj! - bas i da padnete, necete se povrediti nego cete, cim
se pridignete, produziti mirno i bodro svoj put. Razliciti ste
od svega oko sebe, sve vam preti i sve vas ugrozava, ali vam se
ne moze nista zlo i nepopravljivo desiti, jer u vama od zacetka
vaseg zivi skrivena i neunistiva iskra zivotne radosti koja je
mocnija od svega sto vas okruzuje. Samo cete celog veka, sve
do poslednjeg daha, patiti zbog svog neprirodnog polozaja u
svetu u koji ste baceni. Tako se moze reci da vam je, kroz sve
mene i obrte dugog zivota, dvoje zajemceno i osigurano: duga
patnja i sigurna pobeda.


_ Ljudi se ne radjaju zato da bi ziveli dugo, bili zadovoljni,
ili cak srecni...
- Pa onda zasto?
- Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.


Ko laze - to sam primetio - njegov recnik je originalniji
i bogatiji, biran i malo neobican. Time se odaje, bar preda mnom.


Kad ne mogu da vidim, necu ni da gledam.


Ljudi koji su u mladosti bili anarhicni, neradni, rasipni,
neuredni i netacni, cesto postaju docnije, u zrelim godinama i pod
staros, uredni, pedantni, stedljivi, vredni, i strogi prema onima
koji nisu takvi.
(To pomalo lici na nekadasnje kurtizane, za koje se prica da
su u starosti postajale pobozne i darivale crkve i manastire.)


U toj muci sto se zove zena i zelja za zenom ima stvari
koje su predmet sala i razgovora, ovako javno, pred svima; zatim
ima drugih o kojima moze samo da se sapuce sa dobrim drugovima,
u cetiri oka; ali ima i takvih o kojima se nikad ne govori ni
sa najblizima, koje se ne mogu nazvati imenom, nego se o njima
ponekad samo masta, kao o necem dalekom i bolno nedostiznom.


Nase najdublje i najzivlje zelje i njihovi susreti (ili
sudari) sa svetom koji nas okruzuje - to je, uglavnom, ono sto
odredjuje nasu sudbinu.


Nas covek ne ume i ne moze da se lako i pravovremeno za-
ustavi ni pri usponu ni u padanju.


Veliki praznici i svecani dani najbolje mogu da pokazu koliko
su nam daleki i oni koje smatramo najblizima.


Ko bi mogao verovati da uzas moze postati svakidasnji zivot
jednog coveka!


Odlazim zbunjen i postidjen, kao da sam mnogima duzan mnogo,
a znam: sve sam platio, sve, i ono sto sam samo pozeleo, a nikad nisam
ocima video ni rukama taknuo.


Prirodno je da covek nosi u sebi nesto od dana koji su prosli,
prirodno je i da misli na buducnost i da masta o njoj, ali ziveti ma
i delimicno u proslosti, ili u buducnosti, opasno je i nezdravo. To
znaci trovati trenutak u kome zivimo, ne spasavajuci nista od pro-
slosti i ne radeci nista za buducnost. Najvecim i najboljim delom
svoga bica, glavninom srca i razuma, covek treba da je uvek i ceo
u sadasnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogucem zivotu.
Naravno, sve je to lako kazati.


Misliti, kao sto vi mislite, da su svi ljudi osim vas budale
i kreteni, mora da je prijatno, i da vam nekad i pozavide na tom.
Pa ipak, smatrati ceo svet samo predmetom svoje nepogresne kritike
i podnozjem sopstvene velicine, to nalazim da je sasvim naopako
i zalim takvog coveka, i pogotovo one koji su prisiljeni da u
njegovoj blizini zive i sa njim rade.


Vrlo rano sam saznao da svaki minut zivota moze biti tezak
koliko i zivot ceo.


Sve mozes, ali ne mozes onoga koji se ispeo na uzvisenije mesto
spreciti da, kad gleda one ispod sebe, ne gleda - nanize.


Priznacu bez oklevanja: ne volim mnogo one koji vole mnogo
da pitaju, a onima koji su mi prijatelji kazujem, cesto i nepitan,
sve sto zele da znaju o meni, mojim mislima, planovima i poslovima,
kao i osecanjima koja ih prate.


Svi znamo i vidimo kako cesto i lako ljudi propadaju, ali
isto tako cesto i lako zaboravljamo da covek ne propada samo i
jedino stoga sto se propadljiv rodio.


Pravo ocajanje moze da obuzme coveka kad kod onih koje
smatra bliskim umesto razumevanja i usrdne pomoci naidje na
hladne, ostroumne analize svojih shvatanja i postupaka.


Zena se zamori da bude coveku prijatelj.


Covek je nezadovoljan i nesrecan sto se bar dvaput u jednom
danu ne desava cudo.


Ljubavnici se odaju sitnicama. Tako, na primer, oni osecaju
potrebu da se bacaju jedno na drugo (narocito muskarac na zenu)
sitnim predmetima, cvetom, loptom, snegom, mrvicom sa stola.


Gledajuci neke ljude oko sebe, ja se pitam kako se ne zamore
da stalno budu u pravu, uvek i u svemu na casnoj, jedino ispravnoj
strani. Kako im se ne dosadi da sve oko sebe guraju na onu drugu
stranu? Kako ne pomisle da ce, radeci neprestano tako, morati
ostati u manjini, mozda cak i potputno sami? Pa sta im onda vredi
sto su cisti, casni, nepogresni i na pravoj strani? I gledajuci
ih sve duze i jos bolje, morao sam doci do cudne pomisli. Mozda
to: biti u pravu, pripadati dobroj strani, itd., i nije kod njih
nista drugo do jedan finiji, posredan i maskiran nacin animalne
borbe za bolje mesto, veci zalogaj, bezbednije potomstvo; ukratko,
jedan nacin borbe za prevlast, i iskoriscavanje svega oko sebe.


Imao sam prilike da vidim nekoliko zena i nekoliko porodicnih
sreca koje one daju, i da osetim, kao zadah pakla, neobjasnjivu
slepu zlocu zene koja jede samu sebe i truje sve oko sebe.


Mozda je polovina odvratnih i stetnih stvari koje truju zivot
coveku i unakazuju lice sveta skovana u bracnoj postelji ili oko nje.


Kao dva nejednaka kamena osecam u utrobi strah od minulog dana
i neizvesnost sutrasnjeg.


Ja bih mogao da uzmem za devizu ime jedne kanadjanske ladje:
I'm alone (Ja sam sam). Ali ja sam i bez devize.


NIje muski, nije lepo plakati, a stidno je plakati pored
puta, na ocigled sveta.


Jedanput ucinjena nepravda ne da se ni popraviti ni zbrisati.
Pokusaji da se ona ispravi ili otkloni, samo radjaju nove nepravde
Nepravda se kao sve na svetu mnozi i siri, ali ne gine i ne nestaje
kao sve ostalo sto se radja. I da nema oprastanja i zaborava,
nepravda bi prekrila svet i stvorila od njega stvarni pakao.


Ostavio sam kola i pratnju u jednoj od poslednjih ulica. Isao
sam brzo, sekuci ulice i menjajuci pravac, kao da zamecem trag,
dok nisam dosao na kraj varosi gde ulice gube oblik i ime. Kad je
ostala za mnom i poslednja kuca, seo sam na travu, na jednoj pustoj
ledini bez lepote, izmedju dva velika kamena, tako da sam kao
jedini vidik imao mirnu liniju brda u daljini i nebo bez boje.
Tu sam, odjednom, skriven i bezimen, osetio veliku slobodu,
slobodu uskog i neuglednog prostora, skupoceni mir zemlje koju
niko nece. Tu sam spokojno, dugo i slobodno mislio o sebi i
svojim godinama. I video sam jasno da sam se spasao od zivota
kao sto se drugi spasavaju od opasnosti i smrti, i da mi vise
ni zivot ni smrt ne mogu nista.
I sada - zivot me nosi svim svojim silama strelovito
napred, a smrt mi poravnjava puteve.


U prirodi je naseg coveka, narocito onog dinarskog tipa,
da ne ostaje ni kod jedne zamisli, ni kod jednog dela istrajno
i dosledno, i da ih ne prati u njihovom prirodnom razvitku,
da bi uticao na njih. Naprotiv, posle prvog zanosa, on napusta
delo, vraca se do njegovog izvora, muti ga mislju i pogledom,
zatim silovito prelece ceo buduci, neostvareni i tek zamiljeni
tok dela, anticipira ga, pa se onda opet vraca na tacku na
kojoj se delo nalazi u tom trenutku svog prirodnog razvoja.
Tako se stvari razvijaju vise uz njegovo ucesce nego pod
njegovim uticajem; jer on nije u njima, nego iznad i pored
njih. Zato on u vecini slucajeva i ne stvara dela i ne
upravlja dogadjajima, nego reaguje na njih, polazuci mnogo
vise na to da bude zacetnik, sudija, borac i gledalac, nego
stvaralac, radnik i cuvar. U njega je vidna sklonost da ne ceka
razvitak stvari i ne ucestvuje u njemu radom i strpljenjem.


Kad posmatrate naseg coveka pri radu i razgovoru, vi mo-
zete nesumljivo utvrditi da u njega vrlo cesto ima jedan suvisak
maste i doza lenjosti, veca nego kod vecine drugih naroda. -Da
li je masta uzrok lenjosti ili obrnuto, ili jedna i druga po-
ticu iz nekog zajednickog nevidljivog izvora iz kojeg poticu
toliki drugi nedostaci i besporedci naseg zivota, to nije lako
utvrditi. A trebalo bi ispitati.


Beograd je pun takvih nakratko nasadjenih ljudi. To je
stil zivota. Postaju takvima i oni koji to po svojoj prirodi
ne bi bili, jer se tako bolje pliva i lakse odrzava ili, prosto,
jer i drugi tako rade .Ne moze se kazati da u njihovom drzanju
i ponasanju nema neceg slobodnog, neke snage i tesko odredljive
velicine.


Za ljude kao sto je on ne bi bilo tesko stvoriti raj na
zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre
dorucka traje nepomucen dvadeset i cetiri sata, i on bi bio i
miran i srecan.


Takav je "nas covek", onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno.
Ali cim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga
ne da tu misao razradjuje, proverava i uporedjuje kriticki sa onim
sto drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi
za jedinu tacnu i jedinu pravu, a odmah zatim da izmedju nje i
svake tudje misli iskopa sto dublji rov prezira, mrznje i borbe
do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudozdersku revnost
na reci i delu.
Sreca je sto u nas ima dosta i takvih ljudi koji su drukciji
i koji nisu pravi "nasi ljudi".


Kod naseg coveka, kad zaima ili kad misli da je cvrsto
zaseo na vlast, ukratko: kad se osili, poraste podvaljak, prosiri
se podbradak, same od sebe isturaju se grudi; sve to usled stalnog
zapovednickog stezanja vilica i neprestanog isprsavanja, kao i
usled ugojenosti koja redovno ide uporedo sa vlascu.
U takvom coveku brzo se razvija nesrazmerna predstava o
svojoj vaznosti i velicini, uporedo sa sumnjom i bojazni da
ljudi tu njegovu velicinu ne vide kako treba i ne cene dovoljno.
To stvara u njemu potrebu da svoju silu ispoljava glasno i vidno
na svakom koraku.


Mozda su, u sebi, najstrasljiviji oni ljudi koji izgledaju
nasmejani i vedri, pricala i saldzije. Na sve sto iskrsne pred
njihovim duhom i njihovim ocima, oni odgovaraju odmah prvom
salom koja im na um padne, prvom asocijacijom koju, po nagonu
samoodbrane, dohvate u letu. Samo da bi izmedju sebe i stvari
stavili kakav-takav zastitni zid, samo da se ne bi morali
suociti sa nekom novom stvarnoscu, misliti o njoj i doneti
neki zakljucak za sebe, pa mozda cak i za druge.
To postane s vremenom navika i potpuno izopaceni ne samo
drzanje nego i nacin misljenja i ceo zivot covekov. Takav
covek u stvari i ne misli i ne zivi, nego sve odlaze za
drugi put i sa svakim danom sve je vise duzan svemu oko
sebe.
Desava se da takvi ljudi postanu cuveni zbog svoje
duhovitosti i svojih uspelih sala. Ali za onog ko zna sta
se iza toga krije, sve to nije ni saljivo ni utesno. Ta
tuzna slava suvise je skupo placena jer sve sale ovog sveta
ne vrede jednog parceta stvarnog zivota.


Cuvajte se prvih vecernjih casova kad se smenjuju dan
i noc, sjaj sunca i blesak naseg ljudskog osvetljenja. To su
trenuci kad se cine pogresni koraci, kad nicu izdajnicki osmesi
i padaju pogubne reci. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice,
trazite spasenje u snu i cutanju, i cekajte da ponovo svane
dan.


U nas ima mali broj ljudi koji resenje svojih glavnih
zivotnih pitanja ocekuju odnekud spolja, od drugih ljudi ili od
nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje
bi same mogle resavati ta pitanja, ili doprinositi njihovom
resavanju.
Ponekad mi se cini da nas ima takvih srazmerno vise
nego i u jednoj drugoj evropskoj zemlji, i da su takvi i oni
koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgle-
daju da jesu.

Šta sanjam i šta mi se događa

Ko će znati vremenu kraj,
Vetru put, tišini ime,
I šta je to
Što meni podgriza misli i razara san?
Svake noći podmukli gosti dođu
Nevidljivi, nečujni,
I ognjenim peskom mi zaspu usta i oči.

I dok se uporno hvatam za sećanja,
Svetla neba, muškoga hoda,
Plodne samoce, i dela-
Oni stoje više moje glave, nevidljivi, nečujni;
Čekaju da bude
Mrtvo telo u mrtvom mraku.

Al` mene jutro izbavlja i diže
Nebeskim suncem, vodom, mladim lišćem;
Muzika me vida;
I pramen nestalna dima u daljini;
Krepi nadu;
Seća na dane kad sam znao za radost.

"Mi smo se suvise sretali..."

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.


Miroslav Antić

Ne diraj moje godine

Ne diraj moje godine
Ne igraj se mojim rukama
Ostavi moje usne...
Najbolje bi bilo za tebe
Da odeš
Da otvoriš vrata
Ostaviš tu kafu koju pijemo
Zaklopiš knjigu i
Pokupiš tih svojih deset sličica
Iz raznih razdoblja tvoga života.

Zasto me gledaš tako bezobrazno
Tako toplo i nemirno
Tebi ću, evo, samo tebi ću
Otkriti tajnu...
Jer te želim spasiti od sebe i tuge
Ja sam rođen u godini
Loše berbe
I što možeš od mene dobiti
Samo suzu na kraju.

Zato ti kažem
Pokupi sve te tvoje nežnosti
Skini poljupce sa mojih usana
Ne ostavljaj te mirise na jastuku
Jer tako te volim
A rođen sam u godini loše berbe
I znam da će sve to
Loše završiti...


Željko Krznarić

ILUZIJA

Tražili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sopstvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...
Dragana Konstantinović

Lijepo je ući u srce i gledati te

Lijepo je imati dušu koja te voli,
lijepo je imati srce i ugledati te,
lijepo je imati tijelo koje te želi,
i nije to jedino što je toliko lijepo,
lijepo je ući u dušu koja te voli,
lijepo je ući u srce i ugledati te,
lijepo je ući u tijelo koje te želi,
i nije to sve zbog čega je lijepo,
lijepo je pratiti dušu koja te voli,
lijepo je pratiti srce i ugledati te,
lijepo je pratiti tijelo koje te želi.

Radost duše tkaš u zvijezdama,
radosnom srcu postaješ kraljica,
radosno tijelo dojiš nagošću,
i svojom ljubavlju na usnama,
sreću duše tkaš u zvijezdama,
sretnom srcu postaješ kraljica,
sretno tijelo dojiš nagošću,
i kad usnama kružiš po meni,
uzbuđenost duše tkaš u zvijezdama,
uzbuđenom srcu postaješ kraljica,
uzbuđeno tijelo dojiš nagošću.

Dodirom duše grliš moju dušu,
dodirom srca ljubiš moje srce,
dodirom tijela pojiš moje tijelo,
i zbog toga što si tako dragocjena,
poljupcima duše grlim tvoju dušu,
poljupcima srca ljubim tvoje srce,
poljupcima tijela pojim tvoje tijelo,
i uz beskrajno nježno šaputanje,
zagrljajem duše grlim dušu tvoju,
zagrljajem srca ljubim srce tvoje,
zagrljajem tijela pojim tijelo tvoje.

Dušom primam divnu tvoju ljubav,
srcem primam plam tvojih očiju,
tijelom primam mirisne tvoje uzdahe,
i sve što primam negdje pamtim,
dušom pamtim divnu tvoju ljubav,
srcem pamtim plam tvojih očiju,
tijelom pamtim mirisne tvoje uzdahe,
i sve što pamtim negdje čuvam,
u duši čuvam divnu tvoju ljubav,
u srcu čuvam plam tvojih očiju,
u tijelu čuvam mirisne tvoje uzdahe
Zal Kop

Okrutni oproštaj

Upoznao sam te okrutnu na rastanku.
Vidjeh te kako odlaziš
kao vojnik koji u smrt ide
bez milosti za onog koji ostaje.
Nikakvu mi nadu nisi ostavila.
U tome času nisam imao
snage da te pogledam.
Od tebe, zatim, ni glasa više,
samo tvoja slika,
neumorni drug, i tvoja šutnja
zastrašujuća kao bunar bez dna.
Zanosim se da bi me ponovo
mogla zavoljeti
i tražim te i čekam da se vratiš,
da bih te vidio izmijenjenu
i ljutit ćeš se na me
što sam se usudio da ti prkosim
u ljubavi i sasvim nepotrebno.

Vincenzo Cardarelli

Iskrena pesma – Milan Rakic





O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.

Mika Antić

Slike iz života

Tebi...
koja postojiš tamo negde u mojoj mašti,
tebi koja živiš duboko skrivena u meni.
A ne znam, znam li ti pravo ime?!

Ne znam zapravo ništa osim da si draga...da, definitivno to je jedino što znam.
Ne znam koju boju voliš, čemu se raduješ, čemu se smeješ, zbog čega si tužna.
Tebi, što stojiš pod ovim istim nebom, uprtim pogledom ko zna gde...pogledaj u visine,
digni glavu, tu će nam se pogledi sresti.

Budi mi prijatelj, pruži mi ruku, ja ću svoju pružiti ka tebi.
Zažmuri, oseti ćeš moju blizinu, moju toplinu...Želim te taknuti.
Slika mašte postaje sve stvarnija. I molim te ne plači nad bolom,
kažu sve šta se zaliva, raste...

Tebi, ne želim bol...
Zamišljam kako šećeš mojom ulicom, sretna, poskakujući.
I ja osećam sreću tek na čas...I stići češ gde si krenula, mada se nekad čini da nije tako.
Tebi, šaljem snagu svemira da izdržiš, da veruješ u sebe ne odričući se ni na trenutak svojih snova.
Nečija te ruka čeka da tvoju ruku prihvati, siguran sam...A ja, ja ću biti čuvar tvojih i naših tajni...
tvoja mirna luka, kada ostaneš sama sa sobom, tvoj razlog za osmeh, tvoj smiraj dana.
A kada padne noć i proguta dan (koji kopija onog proteklog) i u sobi ostane samo prigušeno svetlo ulične svetiljke i pokoja senka...
ući ću tiho na prstima, da ti ne ukradem san...da lakše sanjaš ono što sama poželiš.
Ne, neću te buditi, samo ću ti tiho šapnuti da sam tu uz tebe.
I znaćeš...Tanka je nit koja nas veže....
I možeš biti na kraj sveta, ali tu si, znam, osećam, nekako čudno, ali jednostavno znam...

Ponovni susret


Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.



(Hesse)

Kad bi čovjek

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.........

LUIS CERNUDA

LJUBAV

Ti i ja
smo večiti ljubavnici, draga moja...
Zatvoreni u beskrajnim hodinicima
lavirinta koji se zove život
tek sa vremena na vreme primorani
da se sretnemo taman kad pomislimo
da smo se zaboravili
i da su od nas ostale
samo izbledele senke...

Uvek ista želja, porazno
skoro večito gubitnički
veže nas nevidljivom vrpcom
i pakuje u poklon novom apsurdu.

Iznad nas je urezan kainov simbol
u korake koje nikad nećemo napraviti
naše bezglasne eterične ljubavi.

Tren u kome ja budim se
upravo je onaj u kojem ti odlaziš da spavaš,
i poput trnove ružice izgubljene
u ogradi vitlajućeg vremena
večiti krik ostaje na smrtonosnim trnovima
prolazećih sekundi,
samo da ozdvanja i upozorava druge
da je život samo jedan...

Između nas postoji samo reč,
pusta i prazna želja o dodiru,
o pokušaju da me pogledaš u oči
ili o mojoj želji da ti
kao nehotice dodirnem vrat.

Ali beskrajna kolona zvezda
prolazi.. i svako na svojoj strani rampe,
sa umorom nastalim pre postojanja,
igramo se besmisla.. i tragova u pesku
u čekanju da prođe život
jer on nikada i nije bio naša realnost,
već nestvarni svet prolaznih senki,
u kojem sam te sreo, ostao,
i zavoleo, draga moja.

Samo budi strpljiva
ljubavi...
To ti obećavam...
jer Bog je jedan
a nas je dvoje.

LETENJE


Uznemiren Učiteljevom težnjom dа uništi svаki izrаz vjerovаnjа u Bogа,
jedаn je učenik povikаo: “Nije mi ostаlo ništа zа štа dа se uhvаtim.”

“To ptić kаže kаda gа gurnu iz gnijezdа!”, reče Učitelj.

Kаsnije je dodao: “Zаr očekuješ dа letiš dok si bezbjedno smješten u gnijezdu svojih uvjerenjа? To nije letenje. To je mаhаnje krilimа!”


Antoni De Melo

Necu ziveti uzalud....

Ako bar jednom srcu pomognem da ne bude slomljeno
Necu ziveti uzalud;
Ako bar jednom zivotu olaksam patnje,
Ili ublazim jedan bol,
Ako vratim u gnezdo
Bar jednu pticicu koja je ispala
Necu ziveti uzalud.

Emili Dikinson

Zmaj, Zlatokosa i ptica




Iza sedam brda, reka i dolina, nalazilo se jedno selo. Ono bi možda bilo obično selo, da se nije izdvajalo po jednom – u njemu je živela zlatokosa lepotica, o čijoj lepoti se glas proširio nadaleko.
Zlatokosa se izvdajala od drugih stanovnika ne samo po lepoti, već i po svojim interesovanjima – volela je da luta unaokolo i da gleda u oblake.
Jednog dana, zeleni zmaj je nadletao selo. Videvši zlatokosu lepoticu, nije ni razmišljao – samo se zaleteo i ugrabio je, odnevši je u svoj toranj, na vrhu Začarane Šume.
I tako se naša zlatokosa obrela u Zmajskom Tornju, gde ju je zmaj čuvao poput dragocenog blaga. Jedini kontakt sa svetom je imala zahvaljujući malom prozoru, gde je mogla videti parče neba i delić Začarane Šume.
Hajde da zavirimo u um Zlatokose, da vidimo šta se tu dešava..!
… “Svanuo je još jedan dan.. Da li će me ovaj Zmaj ikad pustiti napolje? Šta će mi ove papučice koje mi je doneo, radije volim da hodam bosa.. makar da osetim kameni pod pod stopalima, ako već ne mogu da trčim livadama i dolinama.. Ah, da mi nije ovog prozora, verovatno bih uvenula poput biljčice. Ah, evo i moje drugarice!”
Zlatokosa je prišla prozoru, a na njemu se pojavila malena, siva, ptičica.
“Blago tebi, ptico mala”, po ko zna koji put je rekla Zlatokosa, “Ti možeš da ideš gde god zaželiš, da uživaš u sjaju sunca koliko god hoćeš, svojom pesmom krasiš prostranstva”…
Tužno uzdahnuvši, Zlatokosa se okrenula od prozora. Ali, ovog puta je začula nešto iza sebe.
“Pođi sa mnom”.
Trgla se. “Da li sam ja to čula ptičiji glas?”
Okrenula se ponovo ka prozoru i videla sivu ptičicu kako joj se obraća sitnim, ali vrlo konkretnim tonom.
“Pođi sa mnom!”
“Baš lepo, sto mu breza”, pomislila je Zlatokosa, “Nije mi bio dovoljan zmaj i zatočeništvo, sada sam i razum počela da gubim!”
“Nisi izgubila razum, ti, glupačo”, rekla je ptica, “Ja ti se obraćam, odrah grlo pričajući ti… ko mi je kriv što si tek sada postala dovoljno svesna da me čuješ”,
Sada je Zlatokosa shvatila da joj se ptica zaista obraća.
“A.. kako da pođem sa tobom.. i gde?” zbunjeno je pitala.
“O, vi ljudi ste tako tupavi”, Zlatokosa se mogla zakleti da je ptica zakolutala očima, “Odbaci svoje telo, i pusti svoju svesnost da se prikači za mene.. i kreni u let sa mnom..da ti objasnim neke stvari”.
“Kako da to uradim?”, već sitnijim glasom je pitala Zlatokosa.
“Ja ću ti pomoći”, zapijukala je ptica, zamahavši krilima.
Istog trena, Zlatokosa je imala osećaj kao da joj se ljušti jedan sloj kože..pa još jedan, pa još jedan, dok od nje same nije ostala samo mala kugla. A tu kuglu je mogla pomerati po svojoj volji, i posredstvom nje je mogla sve videti, čuti i osetiti.
“Sad se voljom čvrsto prikači za moj vrat.. i polećemo!” autoritativno je rekla ptica, a Zlatokosa je poslušala, delimično strahujući, a delimično osećajući radost što se pobeći zmaju.
Leteli su zajedno iznad šumovitih prostranstava, iznad majušnih kućica, jurišajući u oblake …
“Moraš shvatiti bitnu poentu”, rekla je ptica, “Nisi samo ti zarobljena. Pogledaj svet ispod sebe. Svako ima svog zmaja. Svako ima nekoga ko ga ograničava, od koga zavisi, kome mora da se prilagodi… a sama osoba sebe najviše ograničava svojim kompleksima, koncepcijama… mi smo prevashodno u sebi zarobljeni.. a pošto smo u sebi razobljeni, mi privlačimo i zmaja, jer slično privlači slično. To je osnovno načelo funkcionisanja ovog sveta.
Dakle, drugi nisu ništa više slobodni od tebe, koju je zmaj zarobio u kuli”.
Zlatokosa je opčinjeno slušala.
Ptica je još nekoliko puta ponovila svoju poentu, a Zlatokosi se činilo da joj se reči posebno utiskuju u desno uho.
“Sada se vraćamo!” zapovednički je rekla ptica, i nedugo nakon toga, ponovo su kroz maleni prozor uleteli u Zmajski Toranj, gde je inače Zlatokosa bila zatočena. Zlatokosa je osetila bolno odvajanje od ptice, i počeli su da je prekrivaju slojevi i slojevi nečega za šta se njoj činilo da je koža… da bi se trenutak kasnije pretvorila u onu staru Zlatokosu, za čijom lepotom je čak i zmaj uzdisao.
Zlatokosa je viknula na pticu “Zašto me nisi pustila da odem, nego si me vratila ovde?”
“Ništa nisi shvatila”, tužno je rekla ptica.. “Ni napolju nemaš slobodu. Svako ima svog zmaja. I napolju bi vrlo brzo stekla svog zmaja. Apsolutne slobode nema… osim.. ” i ptica odleprša, ostavljajući Zlatokosu samu da razmišlja o tome što joj se desilo.
A onda je legla na krevet, i zaspala.
I u snu je ponovo letela na krilima ptice, i iznova i iznova osluškivala poentu. Videla je kako svako ima svog zmaja, kako mu zmaj proždire energiju, kako se šegrt plaši svoj majstora, kako se žena plaši muža, kako se dete plaši roditelja…A videla je i kako sve te blokade, koje privlače zmaja dopiru iz njih samih.
Tog momenta je osetila kako se u njoj razvezuje drevno klupko, kako joj svest dotiče vanvremenske sfere, i znala je da će biti slobodna tek onda kada joj i svest bude slobodna…
Istog trena se probudila i jurnula ka prozoru, dozivajući pticu.
Ptica je dolepršala, rekavši: “Shvatila si.”
“Da”, Zlatokosa je rekla, “Sada mi je sve jedno gde sam.. u kuli, van nje, u selu, u šumi.. Dokle god mi je svest slobodna, ona će naći načina da otključa bilo koju bravu koja je ispred mene.”
“Zašto si me onda zvala”? upita je ptica, “Tvoj problem je rešen”.
“Ne želim da se zaustavim samo na tome”, reče Zlatokosa, “Želim da i s drugima podelim ono što si ti sa mnom podelila”.
“Pazi”, oštro joj reče ptica, “Biti ptica-glasnik je teška stvar.. to je put koji hvataš u letu i krećeš njime i više nema osvrtanja, i stari život u potpunosti nestaje. Nema druženja sa drugim pticama. Samo let ka jednoj tački, ka cilju… Kljun uvek ka nebesima moraš pružati, a tvoja pesma mora biti uvek umilna.. i donositi ne olakšanje, već znanje. Samovažnosti ne sme biti i ne sme biti kićenja raznobojnim perjem… Da li si spremna?”
“Spremna sam”, odlučno reče Zlatokosa.
Ponovo je imala osećaj da se smanjuje, i kao da se ljušte slojevi kože sa nje..a kad se pretvorila u lopticu, dospela je na ivicu prozora. Sa te ivice se otisnula u ponor.
Padajući, mogla je da oseti kako gubi svoj zemaljski oblik, i kako postaje ptica.. mala, siva, ptica, sa jasnim ciljem. Promenila je smer kretanja, poletela naviše, sa jasnim ciljem… da onima koji mogu shvatiti pokaže kako da savladaju zmaja.
Nakon tog događaja, različite priče su kolale selom. Jedna od najčešćih je ta – da je Zlatokosu ugrabio zmaj, i da je okopnela od tuge i umrla..  Sam zmaj je tvrdio da je ona iznenada nestala, i besno je pretraživao šume i doline, i to svih sedam, tu i tamo spalivši nego drvo svojim ognjenim dahom. A jedna seljanka bi se mogla zakleti da je u ptičjem poju mogla baš njen glas naslutiti, i da joj je doneo i nemir ali i radoznalost …
Nikada se nije saznalo šta se tačno zbilo sa Zlatokosom. Možda nam mala siva ptica na grani može reći?
***
San Juan de la Cruz, iz knjige Karlos Kastanede “Priče o moći”
“Ovo je pet stanja usamljene ptice:
Prvo, da ona leti ka najvišoj tački;
drugo, da ne pati za društvom,
čak ni za onim od iste vrste;
treće, da svoj kljun ka nebesima pruža;
četvrto, da nema određenu boju;
peto, da peva veoma umilno.”