17.08.2011.

КУТИЈИЦА С БРИГАМА

Као мала била сам превише осећајна и увек спремна да поверујем како ме други исмејавају. Да би се излечила од те слабости, бака ми је дала једну лепу кутијицу, коју је назвала «кутијица с бригама».
- Сваки пут кад допаднеш брига, објаснила ми је, или осетиш неку тежину у срцу, напиши своју бригу на један папирић и стави га у кутију.
Једног дана смо отворили «кутијицу с бригама», и читали папириће с великом озбиљношћу: « Марија ми није рекла добар дан, сигурно је помислила нешто ружно о мени. Катарина ме није запазила, вероватно ме не воли. Димитра ми није честитала имендан, сигурно је равнодушна према мени... «
На крају сам се почела смејати. Све ми се то учинило празно и небитно.
Године су прошле, али сам кутијицу задржала. Кад наиђе какав тренутак кризе, настојим да сагледам ствари онаквим какве јесу и цео монолог завршим смејући се.
Та моја горчина је свакако за кутијицу с бригама. То је брига коју сам увећала, којој сам допустила да ме окружи и да шири нерасположење по целој кући.
И друга моја брига је за кутијицу, јер потиче од безумних, неприземљених мојих прохтева, којима допуштам да гуше моју радост, тако да ни моја деца, ни супруг, кад ме виде, не налазе преко потребни подстрек.
И још једна моја брига је за кутијицу, која настаје услед мог брундајућег расположења, и која ме осамљује, па остајем слепа за потребе оних око мене, што вапе за мојом помоћи, само кад бих нашла времена да се осврнем.
Откуда у нама такав немар према смешним бригама, које помрачују наша лица и доносе немир у наше домове?
Помислимо ли икад како наше ненасмешено лице умара наше укућане?
Појмимо ли уопште да наша намраченост тера наше вољене из њихове луке?
И кад понудимо једно такво лице, меланхолично и осорно, мајчинско и супружничко, тада... Боже мој!
И још нешто? Што не гледамо на наше бриге микроскопом вере? Да! Микроскопом вере, и тада ћемо добити прегршт одговора, и моћи ћемо се смејати и славити.
Шта кажете? Да начинимо и ми једну кутијицу за наше бриге? И ко зна? Можда се и нама неке учине испразне а неке смешне,
неке безначајне,
неке недостојне речи,
те да поново повратимо радост у наш живот и да вратимо осмех на лица наших вољених.
Шта кажете?
Заиста, није ли вредно труда?