01.04.2011.

Најважније у животу

Некакав младић се дуго борио с питањем: шта је за човека најважније у животу? Од свих одговора које је добијао, богатство је било најчешће. Чак и испред здравља, јер се, како кажу, новцем може и оно купити. И то не да је чуо само од сиротиње, већ и од умних људи. Па ипак, он никако не налажаше души спокоја.
Једном тако, крену зором до оближњег шумарка, да се у њему осами и у тишини без вреве и гужве свагдање препусти размишљањима. Но идући путићем наиђе њему у сусрет неки Старац са магарцем на коме беше товар.
- Помаже Бог, оче! – поздрави младић учтиво.
- Бог помогао, синко! – отпоздрави Старац уз наклон, али се мало спотакну те умало не паде.
Младић му брзо притрча и снажним рукама усправи Старца.
- Хвала, дете, Бог ти добра дао, кад си тако златне душе, а верујем и без великих смутњи, чим си овако поранио да благодариш Богу на лепом дану.
Иако је из старчевих уста излазило све супротно од онога што је младић мислио, нешто у његовом погледу га збуни, те он не знаше да ли се Старац шали са њим или га загледа.
- Ма није, оче, ни једно ни друго, признајем искрено. Бога једва да сам се сетио, а да не лажем ни Њега, ни тебе а ни себе: пун сам питања да пунији не могу бити! Ето! – признаде младић немоћно ширећи руке.
- Да. Може бити да се ти ниси сетио Њега, али не може да је Он заборавио тебе. Него, да ти мени речеш шта те то толико мучи, па да пробам ја на неко питање да одговорим. Бар неким добром да ти вратим за ово твоје учињено мени, убогом – предложи Старац.
И пошто су сели на земљу, младић, мало се закашљавши како би прочистио грло, истресе пред њега све што га је мучило, да би, најпосле, и њему, попут свих, поставио питање:
- Да ли ти, оче, знаш шта је за човека најбитније у животу?
Старац, који га је пажљиво саслушао, рече:
- Да. Најважније у животу сваког човека је то да не заборави да плеви башту!
Чувши ово, младић се нађе у чуду.
- Да плеви башту...?!
Затим се мало и насмеја, али кад виде да је лице Старца једнако озбиљно, он разумеде да му је нека нит очигледно промакла у свему томе.
- Опрости, Старче, – извињаваше се младић за своје понашање – али не разумем како би плевљење баште могло да буде - најважнија ствар!?
Тек кад се младић умирио, Старац отпоче причу:
- Био један мајстор надалеко чувен по препознатљивом раду. Израђивао је прибор и посуђе за јело. Код њега су људи долазили из свих крајева земље и света само да би уживали у његовим радовима. Радио је дан и ноћ да би им угодио, не штедећи се. Цена никада није била спорна, штавише, што је била већа, то је роба боље ишла. За кратко време постао је најбогатији мајстор у целој земљи. Али имађаше он много деце и како је које прерастало млађе - то су им апетити постајали већи. Купаца је било и даље, али руке које су некада биле веште почеше да посустају па понуда поче да бива све оскуднија, а с временом се поче примећивати и издаја прстију. Редови се стадоше осипати, па и проређивати, а помоћи од деце није било, јер су их ветрови разаслали на све стране света. Отишли су, навикнути да глад и жеђ хране трошећи очев живот. На крају је, од свега, њему остала тек једна давно позајмљена њива – сва у корову. Немајући куд, човек стисну зубе и клече на колена те поче да чупа дубоко корење, не марећи ни за зној, ни за сузе, ни за крв; само да се светло што пре доведе у ову забит. И да видиш, чак и поред свега, човек никада и ни на једном другом месту није био толико срећан као овде. Сваким даном се будио радоснији, орнији, јачи, крепкији и са све већим жаром и жељом се хватао у коштац са коровом. Вадио је чемер - садио сласт; вадио муку - садио весеље. Тако их је називао. Ускоро почеше да слећу и неке птице које никада пре није видео ни чуо, али у чијем друштву се наслађиваше неописивим појањем. Док једног дана не срете у свом врту и оног који му је тај врт дао на корист. И не само то, већ и занат му ставио у руке. Никада ништа лепше не видеше очи људске! Од тада и његова деца постајаху све разумнија, јер се бољег млека дохватише.
Ето, зато ја теби, синко, кажем, верујући овом човеку, да је за човека најбоља ствар у животу да плеви башту!
Ту се Старац подиже да пође, али младић, осим очараности причом, не виде у свему појашњење на своје питање, будући да он није имао никакву њиву, башту, земљу уопште. Живео је у стану! Међутим, он се Старцу богзнакако захвали и пожели му срећан наставак пута, те се окрену од њега и настави путићем ка шуми. Но отуд налети нека повећа буба, која се умало с њим не судари, и он, немајући куда, окрену јој леђа а лицем се врати одлазећем Старцу. Оно што угледа, учини да му се очи раширише од неверице: из врећа натоварених на магарца бацало је одсјај неко посуђе. Најнеобичније од свега, биле су те птице изнад њега, које никада до тада није ни видео ни чуо у свом животу. Предивни њихов пев разбудио је његов успавани ум и младић у часу разумеде и где му је њива и шта му је чинити. И не само то! Од тога осети радост, коју ни једно земно богатство није могло да надвиси.

Uspomene...

Jedan covijek star 92 godine, mali, dobro dzeci i ponosan, koji je 
svakog jutra u osam sati bio komplet obucen, sa modernom frizurom 
i savrseno obrijan, iako je skoro sasvim slijep, danas se 
doselio u staracki dom. Njegova 70-to godisnja zena skro je umrla i
time selidbu u dom ucinila neophodnom. Poslije mnogo sati strpljivog 
cekanja u holu doma, ugodno se nasmijesio kada su mu rekli da mu je soba spremna.

Dok je upravljao svojom hodalicom ka liftu, opisao sam mu njegovu
malu sobu, ukljucujuci i roletne koje su bile na prozoru.
"Svidja mi se" rekao je sa entuzijazmom osmogodisnjaka kome su
upravo pokazali novo stene.

"Gosp. Johns, jos uvijek niste vidjeli sobu, pricekajte jos malo".
"To nema nikakve veze s ovim" odgovorio je.
"Sreca je nesto o cemu odlucujete unaprijed. Da li ce mi se
svidjati soba ne zavisi od toga kako je rasporedjen namjestaj 
vec kako ja rasporedim svoje misli...Vec samo odlucio da mi se svidja. 
To je odluka koju donosim svakoga jutra kad se probudim. 

Ja imam izbor: mogu provesti dan u krevetu brojeci teskoce koje imam
sa dijelovim tijela koji vise ne rade, ili mogu ustati iz kreveta sretan 
zbog onih koji jos uvijek rade.

Svaki dan je poklon, i dok su mi oci otvorene, mislit cu na novi dan.
I na sve sretne uspomene koje sam odlozio. Bas za ovo doba svog zivota.

Starost je kao bankovni racun. Sa njega podizete ono sto ste ulozili. 
Moj savjet vam je da ulozite mnogo srece u banku sjecanja!

Hvala vam za vas dio u banci sjecanja. Ja jos uvijek ulazem!!"

Zapamtite pet jednostavnih pravila za srecu:
1. Oslobodite svoje srce od mrznje.
2. Oslobodite svoj um od briga.
3. Zivite jednostavno.
4. Pruzajte vise.
5. Ocekujte manje.

***

***

I radost zbog prisustva voljenog čoveka zapravo se najlepše može doživljavati u samoći.Kad bi on stalno bio prisutan,bio bi u stvari,prisutan samo u svojo neprestanoj prolaznosti,koju je moguće zaustaviti samo u trenucima usamljenosti.

Кundera,smešne ljubavi

***

More će ti govoriti o beskrajnosti, nebo o čistoti, a mračni čempresi o tuzi. A ti ćeš reći moru i nebu i čempresima: ,, Moja ljubav ima u sebi vašu beskrajnost, i vašu čistotu, i vašu tugu. Jer, zato što vas je moja duša obožavala, ona se sazdala od onog što je obožavala.'' Zvezde će ti govoriti o večnosti, a zore o svetlosti. A ti ćeš odgovoriti i zvezdama i zorama: ,, Iz moje ljubavi se rađaju mlečni putevi i nebeska kola, i mirna svitanja na planini. Jer vaša večnost i vaša svetlost nisu drugo nego atributi ljubavi.'' Večernji sutoni govoriće ti o smrti, a tišine o zaboravu, a ti ćeš odgovoriti i sutonima i tišinama: ,, Ima nešto što ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmašna vera u nerealno i nemogućno. I ima nešto što stoji iznad sudbine čoveka, a to je ljubav koja je, kao i smrt, uvek slepa moć prirode, a ne cilj čovekove sreće ili nesreće''. 

J. Dučić 

AKO MOZES


Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju, i okrivljuju te za to,

Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju i sam pridodaješ njihovim sumnjama,

Ako možeš da čekaš, a da ti ne dosadi čekanje,
ili ako si prevaren da sam ne varaš,
ili ako si omrznut da sam ne mrziš,
a da pri tom ne izgledaš predobar ili premudar,

Ako možeš da sanjariš
a da snovi ne ovladaju tobom,

Ako možeš da maštaš, a da ti maštanje ne bude cilj,

Ako možeš da se suočiš sa uspehom i neuspehom
i smatraš te dve varke kao da su potpuno iste,

Ako možeš da podneseš da istinu koju si rekao
izvrnu nitkovi kako bi od nje napravili zamku za budale,
ili da posmatraš propast onoga čemu si posvetio sav život,
i da pogrbljen, sa dotrajalim alatom opet novo stvaraš,

ako možeš da prisiliš svoje srce, nerve i tetive,
da te služe dugo i ako si ih nemilice trošio,
i da izdržiš kada nema nišega više u tebi sem volje koja ti dovikuje- ISTRAJ

Ako možeš da razgovaraš sa nižima od sebe
i ne istakneš svoju superiornost,
ili da u društvu sa višima od sebe sačuvaš svoje dostojanstvo,

Ako ni prijatelj, ni neprijatelj ne mogu da te uvrede,
Ako te svi cene, ali ne previše,
Ako možeš da ispuniš jedan minut sadržajem koji traje šezdeset sekundi,

tvoja je zemlja i sve što je na njoj,
i iznad svega
bićeš ČOVEK, PRIJATELJU MOJ.

--Rudyard Kipling--

***

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da izdržiš samoću.

Džinovske zvezde samuju
Na ivicama svemira.
Sitne i zbunjene
Sabijaju se u galaksije.

Seme sekvoje bira čistine
Sa mnogo sunca, uragana i vazduha.
Seme paprati zavlači se u prašume.

Orao nikad nije imao potrebu
Da se upozna sa nekim drugim orlom.
Mravi su izmislili narode.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
Koliko si u stanju
Da prebrodiš trenutak,
Jer trenutak je teži
I strašniji i duži
Od vremena i večnosti.


Miroslav Antić

***

"Odrastao sam na moru i siromaštvo mi je bilo blistavo, potom sam izgubio more i svaka raskoš mi je izgledala siva, a bijeda nepodnošljiva. Od tada čekam. Čekam brodove u povratku, dom na vodi, prozračan dan. Strpljiv sam, učtiv sam iz svih svojih sila. Viđaju me kako prolazim lijepim, sunčanim ulicama, divim se predijelima, pljeskam kao svi ostali, rukujem se, ali nisam ja taj koji govori. Hvale me, ja malo sanjarim, vrijeđaju me, jedva se iznenađujem. Potom zaboravim i smiješim se onome koji me vrijeđa ili suviše učtivo pozdravljam onoga koga volim. Šta da radim kad imam dobro pamćenje samo za jednu jedinu sliku? Preklinju me da najzad kažem ko sam. Još ništa, još ništa."


Alber Kami

***

Svaka knjiga je prizor tišine. Ona je opipljiv predmet koji se može podići, spustiti, otvoriti i zatvoriti, a reči u njoj predstavljaju mnoge mesece, ako ne i mnoge godine, samoće jednog čoveka, tako da bi se moglo reći da se čovek, sa svakom pročitanom rečju u knjizi, suočava s jednim delićem te samoće. Čovek sedi sam u sobi i piše bez obzira na to govori li knjiga o usamljenosti ili o druženju, ona je nužno proizvod samoće. Kad O. sedi u sobi i prevodi tuđu knjigu, to je kao da ulazi u samoću tog čoveka i prisvaja je za sebe. No to je, naravno, nemoguće. Jer kad se samoća jednom naruši, kad je prisvoji neko drugi, to više nije samoća, već neka vrsta druženja. Čak i ako je u sobi samo jedan čovek, ipak su tu dvojica. O. zamišlja sebe kao neku vrstu tog drugog čoveka, koji i jeste i nije tu, i čija knjiga i jeste i nije identična onoj koju on prevodi. Zato je, kaže sebi, moguće u istom trenutku i biti sam i ne biti sam.

Pol Oster, Otkrivanje samoće

***

Zid je zid. Ponekad je tako i sa ljudima. Neki se od njih nikada neće promijeniti, niti vam pružiti ono što želite. Oni to jednostavno nisu u stanju. Nemaju ni najmanje želje učiniti to. Možda nisu dovoljno umješni, možda su previše povrijeđeni. Sada ste u velikim kušnjama. Da biste dobili željeno, možda ćete morati napustiti tvrtku, ekipu, postrojbu ili raskinuti vezu. Takve stvari nije jednostavno priznati. Možda ćete biti primorani poduzimati izuzetno neugodne poteze i često riskirati. Ipak, i to je bolje nego se neprekidno nadati nečemu što je nemoguće dobiti od osobe koju ste to tražili.


Kezele, Sve je u stavu

***

"Od snova rastemo. Svi su veliki ljudi sanjari. Oni vide stvari u mekoj sumaglici proljetnoga dana ili u crvenoj vatri dugih zimskih večeri. Neki od nas dopuštaju da takvi snovi umru, ali drugi se brinu o njima i štite ih, njeguju u lošim danima, sve dok ih ne dovedu na sunce i svijetlo koje uvijek dolazi onima koji se iskreno nadaju da će se njihovi snovi ostvariti." 


Thomas Woodrow Wilson

***

Činjenica da ja postojim potvrđuje da svet nema nikakvog smisla. Kako da nađem smisao u padovima čoveka, dramatičnim i nesrećnim, kada se sve svodi, u krajnjoj instanci, na prazninu i patnju koja je zakon ovog sveta? To što je svet dozvolio postojanje ljudskog primerka mog tipa dokazuje samo da su mrlje na takozvanom suncu života tako velike da će vremenom da mu sakriju svetlost. Zverstvo života me gazilo i pritiskalo, iseklo mi krila u punom letu, i pokralo mi sve radosti na koje sam imao pravo. Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu, osim ako se nalaze jednom nogom s one strane života. Ne mogu doneti ništa na ovaj svet, jer imam samo jedan metod: metod agonije. Žalite se da su ljudi zločesti, osvetoljubivi, nezahvalni ili licemerni? Predlažem vam metod agonije, kojim ćete se privremeno spasiti od svih ovih nedostataka. Primeniti ga na svaku generaciju, pretvorite ga u agoniju, u iskustvo poslednjih trenutaka, da bi u stravičnom mučenju pokušao veliko čišćenje iz vizije smrti. Potom ga pustite i ostavite da beži od straha sve dok iscrpljen ne padne. I garantujem vam da je učinak neuporedivo ispravniji od svih koji su dobijeni normalnim putem. Kada bih mogao, doveo bih vasceli svet u agoniju, da bih ostvario čišćenje korena života; stavio bih goruće i ubedljive plamenove na te korene, ne da bih ih uništio, već da bih im dao drugu snagu i drugu toplinu. Vatra koju bih ja upalio u ovom svetu, ne bi donela ruševine, već kosmički preobražaj. Na taj način, život bi navikao na visoku temperaturu i ne bi više bio medij za mediokritete. A možda u ovom snu ni smrt ne bi bila imanentna ovom životu.


Emil Sioran, Krik beznađa 

***

Ljudska je dusa
Slicna vodi;
S neba silazi,
K nebu se penje,
I opet dolje
Na zemlju mora
U vjecnoj mijeni.

Tece s visoke,
Strme hridi
Cisti mlaz;
Tad pršti ljupko
U oblacnom valu
Spram glatke stijene
I, lako docekan,
Prozracan, struji
Tiho sumoreci
U daljinu.
Strse li grebeni
U susret slapu,
Pjeni se srdito
S kama na kam
U ponor.

U plitku koritu
Sulja se travnjakom
A u mirnu jezeru
Pasu svoj lik
Sva zvijezdja.

Vjetar je ljupki
Ljubavnik vala;
Vjetar s dna mijesa
Zapjenjene vale.

Duso covjecja,
Kako si slicna vodi!
Sudbo covjecja,
Kako si slicna vjetru!


Johann Wolfgang Goethe

Budim je


Budim je zbog sunca koje objašnjava
sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog riječi koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja svijeta i naći rosu
 na travi
budim je zbog dalekih stvari
 koje liče na ove
ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena
prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će
možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmijeha u kamenu prijetalja zaspalih između
dve bitke
kada nebo nije bilo više velika
krletka za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je dio zore
budim je zbog zore
zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvijek sletjelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama djeteta koju volim
to dijete zaspalo a da nije obrisalo
suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice
u pijesku

Branko Miljković