Језеро

На језеру прве капи кише,
Пљусак, па сунце опет точи. 
Сјај у мени невидљиво пише, 
Лепоту од које заболе очи.

Као да споро умор и прах -
Котрљају се водом златна зрна. 
Улепша слику на мах,
Девојка протрчавши ко срна.

У души опет ромори слап.
Ослушкујем: тишина, птица, кап
Подиже ме ова нечујна јека

Из бола и сна далека.
Заиста, зрачна и чиста лепота
Враћају веру у смисао живота.

Јовица Ђурђић