smo večiti ljubavnici, draga moja...
Zatvoreni u beskrajnim hodinicima
lavirinta koji se zove život
tek sa vremena na vreme primorani
da se sretnemo taman kad pomislimo
da smo se zaboravili
i da su od nas ostale
samo izbledele senke...
Uvek ista želja, porazno
skoro večito gubitnički
veže nas nevidljivom vrpcom
i pakuje u poklon novom apsurdu.
Iznad nas je urezan kainov simbol
u korake koje nikad nećemo napraviti
naše bezglasne eterične ljubavi.
Tren u kome ja budim se
upravo je onaj u kojem ti odlaziš da spavaš,
i poput trnove ružice izgubljene
u ogradi vitlajućeg vremena
večiti krik ostaje na smrtonosnim trnovima
prolazećih sekundi,
samo da ozdvanja i upozorava druge
da je život samo jedan...
Između nas postoji samo reč,
pusta i prazna želja o dodiru,
o pokušaju da me pogledaš u oči
ili o mojoj želji da ti
kao nehotice dodirnem vrat.
Ali beskrajna kolona zvezda
prolazi.. i svako na svojoj strani rampe,
sa umorom nastalim pre postojanja,
igramo se besmisla.. i tragova u pesku
u čekanju da prođe život
jer on nikada i nije bio naša realnost,
već nestvarni svet prolaznih senki,
u kojem sam te sreo, ostao,
i zavoleo, draga moja.
Samo budi strpljiva
ljubavi...
To ti obećavam...
jer Bog je jedan
a nas je dvoje.
