koja postojiš tamo negde u mojoj mašti,
tebi koja živiš duboko skrivena u meni.
A ne znam, znam li ti pravo ime?!
Ne znam zapravo ništa osim da si draga...da, definitivno to je jedino što znam.
Ne znam koju boju voliš, čemu se raduješ, čemu se smeješ, zbog čega si tužna.
Tebi, što stojiš pod ovim istim nebom, uprtim pogledom ko zna gde...pogledaj u visine,
digni glavu, tu će nam se pogledi sresti.
Budi mi prijatelj, pruži mi ruku, ja ću svoju pružiti ka tebi.
Zažmuri, oseti ćeš moju blizinu, moju toplinu...Želim te taknuti.
Slika mašte postaje sve stvarnija. I molim te ne plači nad bolom,
kažu sve šta se zaliva, raste...
Tebi, ne želim bol...
Zamišljam kako šećeš mojom ulicom, sretna, poskakujući.
I ja osećam sreću tek na čas...I stići češ gde si krenula, mada se nekad čini da nije tako.
Tebi, šaljem snagu svemira da izdržiš, da veruješ u sebe ne odričući se ni na trenutak svojih snova.
Nečija te ruka čeka da tvoju ruku prihvati, siguran sam...A ja, ja ću biti čuvar tvojih i naših tajni...
tvoja mirna luka, kada ostaneš sama sa sobom, tvoj razlog za osmeh, tvoj smiraj dana.
A kada padne noć i proguta dan (koji kopija onog proteklog) i u sobi ostane samo prigušeno svetlo ulične svetiljke i pokoja senka...
ući ću tiho na prstima, da ti ne ukradem san...da lakše sanjaš ono što sama poželiš.
Ne, neću te buditi, samo ću ti tiho šapnuti da sam tu uz tebe.
I znaćeš...Tanka je nit koja nas veže....
I možeš biti na kraj sveta, ali tu si, znam, osećam, nekako čudno, ali jednostavno znam...
