Улажем напор посљедњих снага и крикну душа моја:
- Господе, гдје се налазим? У пустињи?
- У пустињи!
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут
- Реци ми, молим Те, како да овако уморан, пронађем пут ка Твоме Путу?
- Ходећи!
- Зар и падајући?
- Да, и падајући и посрћући и пузећи…
- А израњеност мојих ногу?
- Важно је ићи и важно је не враћати се натраг. Иди, ходи, једном ћеш достићи и стићи.
- Али како да сазнам, је ли ово пут који води к Добру?
- Ходећи, никако другачије. Ходећи ћеш откривати стазе које су ти већ знане, ходећи ћеш наићи на Близину коју слутиш, ходећи ме можеш наћи. Јер и ја сам у ходу. Ја, који те тражим и који бдијем над твојим кораком.
- А шта са мојим умором? Ја бих застала (понекад и стала), да се одморим и чекам.
- Чекајући се не иде, стојећи се не осваја простор, не преваљује Пут. Умор може варати. Покушај ићи, ход нека те одмара, опусти се. Научи се одмарати у ходу…
- А ноћ, дивље звијери, утваре?…
- Не бој се! Вјеруј! Буди храбра! Та сваки је твој корак дар, сваки напор милост. На теби је да прихватиш или не прихватиш; и да кренеш, да се одлучиш. То је твоје, то сам оставио теби: слободу да бираш, да изабереш стајање или ход…
- Бирам ход!!! Бирам умор, бирам крст и самоћу. И пустињу и тмине и страх бирам. Бирам све што води к Теби:
макар изгледало да никаква смисла нема
макар изгледало да пут овај и не води к Добру
макар мрклина била тамна као гријех
макар све изгледало привидно…
Бирам ход!!!
Јер Ти си у Ходу - к мени,
А ја у ходу – к Теби !!!
