30.06.2011.

Dve molitve Desanka Maksimović


Za njega


Bože skriveni iza hladnoga neba tajni,
Ti što beskrajem dušu moju zasu,
ruke Ti uzvijam u slabosti času:
Ti si jedini spas, i krajni,
i onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,
kad izmešane behu istine i laži,
i ne osetih tad da mi je draži
od celog sveta on, pa sam bila
tuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetu
ukraj mirne, pune oblaka rečne brane;
sad on gleda mesec, jedinu metu
gde oči se naše po rastanku sretaše,
sa druge neba strane.

Više nemam njega. Bože, svojom miloštom blagom
spusti ruku na srce njegovo puno rana,
jer bojim se sad: nije bilo dana
kad nisam njemu dragom
bola zadavala.

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila;
s drugima išla, a njemu kasno stizala;
bojim se: kad on me gledao, na drugog oči dizala.
Možda sam mnogo puta njemu dragom
spokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hlada,
i srce moje što se bolom preliva;
neka milost Tvoja njega blago celiva;
gorko Ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,
a jedino Tebi se nada.


Za mene


Bože sumorni, iza sumnje vidika sivih,
htedoh da se slažem, da ga ne bih morala koreti;
sebična sam ja, i ne mogu nikad pregoreti
srce njegovo, ni razumeti da on živi,
a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom
ne da se srce moje izvidati;
mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,
i mesec uz mene ploviti rekom
da me uteši;

mogu proleća nad ovim zemlje pasom
mirisati večito iz oblaka i cveta;
mogu me voleti ljudi celog sveta,
ja neću i ne mogu nijednim više spasom
da se izbavim.

Sad, Bože dobri, skloni se tiho sa mojih staza,
odnesi sobom zvezde i neba plava,
jer olovna kaplja zla, što spava
u srcu mom, jutros se kobno ukaza
i za ruku uze me.

Pa kad, posle mnogih srca što pobra,
ubereš i moje srce puno mana,
seti se, Bože, mojih tužnih dana,
jer Ti znaš da je teško biti žalosna,
i biti dobra.