30.06.2011.

Mostovi Ivo Andric

Od svega sto covek u zivotnom nagonu podize i gradi, nista nije
u mojim ocima bolje i vrednije od mostova. Oni su vazniji od kuca,
svetiji, opstiji od hramova. Svaciji i prema svakom jednaki, korisni,
podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukrstava najveci broj
ljudskih potreba, istrajniji su od drugih gradjevina i ne sluze
nicem sto je tajno i zlo.

Veliki kameni mostovi, svedoci iscezlih epoha kad se drugacije
zivelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kise, cesto
okrzani na ostro rezanim coskovima, a u njihovim sastavcima i
neprimetnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki
zelezni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao zica, sto
drhte iz-vuce od svakog voza koji projuri; oni kao da jos cekaju
svoj poslednji oblik i svoje savrsenstvo, a lepota njihovih linije
otkrice se potpuno ocima nasih unuka. Drveni mostovi na ulasku u
bosanske varosice cije izglodane grede poigravaju i zvece pod kopitama
seoskih konja kao dascice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali
mostici u planinama, u stvari jedno jedino ovece drvo ili dva brvna
prikovana jedno uz drugo, prebaceni preko nekog gorskog potoka koji
bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi,
kad nadodje, ta brvna, a seljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tesu
i postavljaju nova. Zato se uz planinske potoke, u zatokama medju
stenama. cesto vide ti bivsi mostovi, leze i trunu kao i ostalo
drvo naplavljeno tu slucajem, ali ta zatesana brvna, osudjena na
oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podsecaju jos
uvek na cilj kome su sluzila.

Svi su oni u sustini jedno i podjednako vredni nase paznje, jer
pokazuju mesto na kome je covek naisao na zapreku i nije zastao pred
njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju,
ukusu, i prilikama kojima je bio okruzen.

Tako, svuda u svetu, gde god se moja misao krene ili stane, nailazi
na verne i cutljive mostove, kao na vecitu i vecno nezasicenu ljudsku
zelju da se poveze, izmiri i spoji sve sto iskrsne pred nasim duhom,
ocima i nogama, da ne bude deljenja, protivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri maste. Slusajuci najgorcu
i najlepsu muziku koju sam ikada cuo, odjednom mi se ukaza kameni
most, presecen po polovini, a izlomljene strane preokrenutog kuka
bolno teze jedna ka drugoj, i poslednjim naporom pokazuju jedinu
mogucu liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvisena
nepomirljivost lepote, koja pored sebe dopusta jednu liniju
mogucnosti: nepostojanje.

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,
pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj
se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao.
Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.
Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a
prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.