Strašno je videti čoveka koji veruje da je potpuno i nesumnjivo sam, jer u njemu ima nešto tragično, čak i sveto, a u isti mah jezivo i sramotno. Uvek – kazao je – nosimo nekakvu masku, koja nikada nije ista nego se menja zavisno od uloge koju treba da odigramo u životu: masku profesora, ljubavnika, intelektualca, prevarenog muža, junaka, nežnog brata. Ali koju masku stavljamo ili kakva nam maska ostaje kada smo sami, kada mislimo da nas niko, baš niko na svetu, ne posmatra, ne motri na nas, ne sluša nas, ne zahteva ništa od nas, ne zastrašuje nas, ne nasrće na nas? Možda taj trenutak ima u sebi nešto sveto zato što se čovek tada suočava s Bogom ili, u najmanju ruku, sa svojom neumoljivom savešću. Možda niko neće oprostiti onome ko ga bude zatekao u toj krajnjoj i suštinskoj golotinji, užasnijoj i stvarnijoj od svih golotinja, jer ona otkriva nezaštićenu dušu..
Ernesto Sabato
