15.10.2011.

Izgubljeno lice

Za trenutak sam bio u nedoumici koliko je uputno jednoj nepoznatoj zeni priznati strah . Hoce li me to uciniti manje muskarcem ? – pitao sam se ali ipak odgovorio :  “Da” .
Kratka pauza kao da je razmishljala sta ce reci a zatim: – “Razdaljinu izmedju dva nistavila – rodjenja i smrti….”
“Covek pretrci brzo” , nadovezao sam se na njenu recenicu . “Kami”
“Volis Kamija? ”
“Blizak mi je egzistencijalizam”
“Pa onda ti je poznata i cuvena misao : ako covek ide lagano po suncu dobice suncanicu i umrece, ako ide isuvise brzo dehidrirace i opet umreti. Covek moze napraviti izbor od onoga sto mu se u zivotu nudi , ne menjajuci ni sebe ni svet .”
Ocigledno sam je podcenio;  nisam do tada poznavao nijednu zenu osim Vojislavu, s kojom sam mogao pricati na taj nacin , a ni s Vojislavom odavno nisam nacinjao slicne teme.
“Da budem iskren prilicno sam zaboravio Kamija”
“Ja se ne secam ni kad sam poslednji put procitala dobru knjigu .”
“Nema vise knjiga koje mogu promeniti zivot ”
“Vecina savremenih pisaca cini mi se, ne pise spiralno, iznutra ka spolja. Rade obrnuto i onda dobijemo jedan silom stvoren hermeticki svet.”
Da, to je upravo ono sto sam mislio ali niasam mogao da artikulisem. Citao sam knjige i ostajao potpuno ravdnodusan. Nisam se vise pronalazio ni u jednoj prici. Likovi su mi delovali neiskreno, izvestaceno, iskrojeni po shnitu dopadljivog ali prolaznog modnog hira. Nisu iznosili velike zivotne istine.
“Kao klinac sam se identifikovao sa dejvijem Kroketom.”


“Ja sam bila Hajdi.”
Zamislio sam Andjelu kao malu pustolovku, rumenu od planinskog vazduha , sposobnu da omeksa i najtvrdje srce…
Izgubljeno lice
M. K. Ivaskovic