16.11.2011.

ПРОСЈАК У ДЕЧЈЕМ ВРТУ


Неки стари, стари просјак створи се једне недеље пред градском црквом. Свима се учини врло необичан; није личио на друге просјаке. Глас му је био много блажи, очи су му биле много лепше него код других просјака. – И одело његово, мада је све било искрпљено, изгледало је друкчије него код осталих просјака. Зато су га људи, излазећи из цркве, неповерљиво или радознало гледали и скоро га заобилазили. 
Једни су говорили: 
- Овај нам се просјак чини много сумњивим, мора да је нека ухода! 
Други су говорили. 
- Овај просјак има тако беле руке, као свеци на иконама! 
Трећи су говорили: 
- Овај просјак има благ глас, као да је дуго у цркви певао! 
Неки од њих пружише му коју пару, а неки га мимоиђоше, журећи својим послом. А чудновати просјак помисли: 
„Људи су или неповерљиви, или равнодушни, код њих нећу много напросити. Идем да потражим децу, она су сигурно много боља.“ 
Тако рече просјак и изиђе полако из порте. 
Ишао је тако, ишао, па наиђе на неки врт, где су се деца играла. 
Просјак уђе унутра и седе на прву клупу, посматрајући их. Деца су, као зечеви, скакутала међу дрвећем, шаренила се по врту као огромни лептирови, и просјак како беше дошао из краја много лепшег него што је земља, није могао од од њих ока одвојити. 
После неког времена он помисли: 
„Е, сад ћу да видим какво срце имају“. И устаде са клупе. 
- Оголио сам, немам шта да обучем, удели ми штогод Бога ради! – рече он некој малој трогодишњој девојчици. 
Девојчица му пружи своју марамицу говорећи: 
- Ево, нека ти мама сашије кошуљу. 
Чудновати просјак тада приђе малишану, што се играо на гомили песка. 
- Обосио сам, немам шта да обујем, удели ми што Бога ради! 
Дечак скиде своје мајушне ципелице, и пружи му их говорећи: 
- Ево ти моје ципеле, само немој у њима много да трчиш, брзо ће се поцепати. 
Просјаково лице бивало је све светлије. Он приђе двема девојчицама што су се лоптале. 
- Гологлав сам, сунце ме пржи у теме, уделите ми штогод да главу заклоним! 
Обе девојчице скидоше одмах са главе своје мале, налик на играчку шешире, и пружише му говорећи: 
- Ево, стави их на главу, па ти неће бити врућина. 
Просјак пође даље. На клупи угледа дечака, где једе колач напуњен вишњама. 
- Гладан сам – рече му просјак – од јутрос нисам ништа јео! 
Дечак беше принео колач устима, али га брзо пружи просјаку говорећи: 
- Ево ти мој колач. Да видиш само како је сладак. 
Онда просјак са својим даровима оде и седе на неку усамљену клупу. А у близини њега играло се пиљцима једно сиромашно дете, па кад виде јадног, усамљеног старца, би му га много жао, те му притрча и пружајући своје пиљке рече: 
- Можда ти је досадно? Ево ти моји пиљци, па се играј! 
Просјак узе пиљке из детиње руке, и како их узе, тако га наједном нестаде. Детету се учини да се просјак на некој златној љуљашци подиже у небо. 
И збиља се подигао на небо, јер није био просјак, већ Анђео Божји, који је сишао на земљу, да види јесу ли људска срца чиста. Кад исприча драгом Боги за дечији врт, а Бога рече: 
- Нека девојчици, која ти је дала мараму, увек звезда у сну светли. Нека су дечку, који ти је дао ципелице, сви путеви отворени. Нека девојчице, које су ти дале шешириће, увек сачувају младу душу. Нека малишану, који ти је поклонио колач, трпеза буде увек благословена. Нека сиротом детету, које ти је само пружило своје пиљке, срећа одсад сам излази у сусрет! 

Десанка Максимовић („ПОБОЖНЕ ПРИЧЕ“)