25.05.2012.

Igra ociju – Elias Canetti


Odgadjani susreti odigrali su neobicno vaznu ulogu u mom zivotu, pa bila rec o mestima ili ljudima, o slikama ili knjigama. Ima gradova za kojima toliko ceznem kao da mi je sudjeno da u njima zapocnem nov zivot. Sluzim se svakojakim lukavstvima da ne otputujem u njih, a svaka nova prilika koju propustim da ih posetim, toliko povecava njihovu vaznost za mene da bi se moglo pomisliti da zivim jos samo radi njih, i da bih vec odavno propao da me oni jos ne cekaju.


Ima ljudi o kojima tako rado i zeljno slusam da bi se moglo pomisliti da o njima naposletku znam vise nego sto oni sami znaju – ali zazirem od njihovih slika i klonim se svake vizuelne predstave o njima bas kao da postoji posebna i opravdana zabrana da upoznam njihov lik.


Isto tako, ima ljudi koje godinama susrecem na istom mestu, o kojima razmisljam, koji mi izgledaju kao zagonetke koje upravo ja treba da odgonetnem, a ipak im se nikad ne obracam, prolazim cutke mimo njih kao sto oni prolaze mimo mene, samo se upitno gledamo drzeci usta cvrsto zatvorena. Zamisljam kako bi tekao nas prvi razgovor i uzbudjujem se pri pomisli koliko bih neocekivanih stvari tada doznao.


I najposle, ima ljudi koje godinama volim a da oni o tome pojma nemaju. Ja starim i malo pomalo postaje sve ispraznija iluzija da cu im to ikada kazati, premda vecito zamisljam taj prekrasni trenutak. Ne bih mogao ziveti bez tih temeljitih priprema za buduce dogadjaje i, kad dobro promislim, cini mi se da su mi te pripreme isto toliko vazne koliko i ona iznenadjenja koja me pogode kao grom iz vedra neba tako da stanem kao ukopan.