17.05.2012.

Momo Kapor - Beleške jedne Ane


Srećom, tog dana stiže i drugi odgovor na moj oglas. Nisam ni sanjala da su šetači pasa traženi u tolikim količinama! Obećah Mišelinu da ću ćutati kao mutava, i sutradan posetih drugog tipa, ovoga puta u centru grada, na prvom spratu kuće koja je ličila na tapacirana dečja kolica, gledana iznutra. Tako nekako.


Vrata se bešumno otvoriše, uz zunzaranje Mocartove Eine kleine Nachtmusik i ja utonuh pravo u zelena tepihana polja i poluraspakovane kofere s nalep'nicama svih svetskih aerodroma. Oko nogu poče da mi se umiljava jedno preslatko kuče.


Dočekao me je Predstavnik lično, ogrnut škotskim pledom, iščezao u dubini monstruozno prostrane fotelje. Već na samom početku, posle »dobar dan i sedite«, primećivalo se da je veoma dugo živeo u inostranstvu: teško je pronalazio naše reci. Zaboravio čovek! To i nije tako čudno ako se zna da se moj budući poslodavac do odlaska iz otadžbine služio sa svega tridesetak reči svog materinjeg jezika. A šta je to tridesetak reči, pitam ja vas? Pa to se zaboravi dok kažeš — britva!
—Jel ova kuca u pitanju? — upitah, manja od makovog zrna, poučena iskustvom prethodnog dana.
—To ti je jedan irski pseter — reče Predstavnik prelazeći odmah na ti. — Kupio sam ga kad sam bijo u Londonu. Pre toga smo imali španskog kvekera, al' je lipso u Ameriku... Da ti pravo kažem, dete, nemam ti ja vremena za ti džukci. Ovde sam ti samo u prolazu, da pokupim kiriju od kuće...
A čime se bavite tamo napolju? — upitah, van sebe od straha da ponovo ne uletim u neko...
—Petljam ti nešto oko kulture...
Istog dana, počeh da šetam irskog psetera za trideset komada mesečno. Usput sam se pomalo, kao, raspitivala o Predstavniku. Najviše podataka o njemu dao mi je njegov šofer, inače doktor čiste filozofije. (Kao da uopšte postoji i neka prljava filozofija!)


Kazao mi je da je Predstavnik duša od čoveka, sa principom: živi i daj drugima da žive! — i da stvarno petlja nešto oko kulture, ni on sam ne zna šta, ali da to radi uspešno, jer uglavnom ćuti i gleda pred sebe, kao da bogzna šta misli, što je najvažnije, nikom ništa ne veruje i sve stvari proverava po dva puta. Tako, na primer, kada neko u društvu spomene Lava Tolstoja, on se neće istrčati i početi da priča bez veze o njemu pre nego što sve pažljivo ne ispita. Najpre lepo potraži Lava u »Bremu«, a tek onda uzme reč. Rođeni diplomata, kad ti kažem, Anči!


Druga stvar, reče mi njegov šofer, zašto u inostranstvo slati, na primer, poliglote, kada oni uvek nešto zabrljaju? U redu, možda znaju strane jezike i te fazone, ali upravo to može i da bude kobno! Njegov šef govori neprestano „You are" i "I am", i ni reči više ni reči manje! Ne brblja čovek bez potrebe. Zahvaljujući tome, ni jedna strana špijunska služba na svetu ne bi iz njega mogla da izvuče ni najmanju tajnu. On je, inače, jedini čovek koji govori francuski ijekavskim izgovorom — za kuću kaže „la mjezon“, a za gospođicu — „madamoazjel!“
—Ali niko nije savršen — kazao mi je još njegov šofer. Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: »Zastavljaj avuto!« i izbacuje me napolje.
—Ali zašto? — zapanjih se.
Pa zbog toga — odgovori mi doktor čiste filozofije — što je to jače od njega! Mislim, to kolo... Izlazimo iz »merdže« i hvatamo se za ruke, pa dok to prokleto kolo drnda i trešti, mi igramo »dvojac«. Možeš zamisliti, Anči, na nekom potpuno pustom polju dva čoveka igraju kao šašavi pokraj automobila koji stoji parkiran u jarku! Sumanuto, a? A ja, znaš Anči — reče mi šofer izvinjavajući se — ne podnosim ništa sem baroka! Za mene, znaš, muzika prestaje sa barokom, a pozorište sa — Luj Barokom! Ali šta mogu, Anči, kad on vikne: »Brale 'ajde da opalimo dvojac!« — ko bi to odbio takvoj duši od čoveka? Tako opaljujemo dvojac, a posle nastavljamo put kao da ništa nije bilo. Posle toga je miran kao jagnje, jedno dve nedelje...
To su bili dani...