17.05.2012.

Detinjstvo s labudovima - Pol Valeri


Bio sam dete koje tek sto je prohodalo. Moja dadilja me svaki dan vodila u javni park, pun brezuljaka i sa stazama posutim sljunkom, postojao je u njemu basen nad kojim se uzdizao strasni bronzani Neptun, obojen belom bojom, ukrasen svojim trozupcem.


Labudovi su ziveli u tom basenu. Jednoga dana, posto me dadilja posela na zemlju uz ivicu, zabavljao sam se bacajuci kamicke u tamnu vodu, sa svom nespretnoscu deteta obucenog u dugi plast s grubo ustirkanim okovratnikom.


Dadilja se malo udaljila izmedju grmova gde ju je cekao mladi podoficir pun zaljubljenosti. Dete je imalo veliku glavu i nejake ruke. Kako da ne padne u vodu?
Evo ga medju labudovima, kako pliva podrzan ustirkanim haljinama koje stvaraju vazdusne klobuke.


Dadilja i vojnik, nezno iscezli, nisu znali za strasnu opasnost koja se ustremila na moju malu sudbinu. A labudovi su se, nema sumnje, cudili tom nepoznatom labudu koji se obreo medju njima, sliceci im svojom belinom, ali bio je to improvizovani labud, koji pocinje da tone, jer plast je sav natopljen kao i okovratnik i pantalone.


Dete je izgubilo svest. Zasto ga je neko primetio? Najodvazniji se nasao...
Covek naglo ulazi u vodu, rasteruje, prestrasuje labudove, i vraca u zivot moje bledo onesvesceno Ja.
Odnosi ga kuci, i daje mu da popije gutljaj ruma.
Moj deda je hteo da ubije dadilju.