O mislima u ogledalu - Sveti Nikolaj Zicki

O, kada bih i ja i vi, prijatelji moji, bili zauzeti samo takvim mislima, koje bi bez ustezanja i stida smeli pokazati u ogledalu! Mi ne bi bili daleko od savrsenstva. No, ako posmotrimo iole kriticki nase posvednevne misli, mi cemo se nazalost uveriti, da je savrsenstvo samo jedna obecana zemlja, koja jos nije na pomolu. Pokusajmo samo jedno vece, probe radi, da u vecernjim sumraku i tisini reproduciramo sve nase dnevne misli i izvrsimo smotru nad njima. Posmotrimo ih u jednom zamisljenom ogledalu pred sobom, pustimo ih, neka se nizu pred nama kao slike u kinematografu. Kakva raznovrsnost! Kakav mozaik velicine i mizerije, od lepog i odvratnog, od vrline i greha! I to sve za jedan dan. Srce bi se nase radovalo, kad bi videli neku svoju uzvisenu misao u ogledalu. Mi bi smo s ponosom i samopouzdanjem govorili tad sami sebi: "Gle, to je moja misao, to sam ja!" No, lice bi nase oblivao rumen stida ili bledilo straha, kad bi opazili svoje niske i nedostojne misli u ogledalu, sa odvratnoscu i prezrenjem mi bi tad krili svoje poglede od svojih sopstvenih misli i u sebi saptali: "Gle, ja sam podlac i cudoviste, a ne covek!"


I tako potrebno je samo jedno vece obnoviti i pregledati svoje dnevne misli, pa da se covek uveri, kakave sve cudovisne biljke mogu isklijati i nici i razrasti se, bez njegove kontrole, u njegovoj najintimnijoj i najdrazoj gradini. Mi prolazimo pored jedne cvecne gradine i srdimo se, kad vidimo u toj gradini mnogi nabujali korov, pored koga se cvece bojazljivo promalja, kao rob pored svoga spahije, medjutim, dopustamo bez brige i srdzbe da u najmilijoj nam gradini, u dusi nasoj, nabuja takav korov, od koga bi se uzasnuli i mi sami i nasi bliznji, kad bi tu nasu gradinu videli u ogledalu. Vi bi se zazidali, kad bi vam se otkrilo u ogledalu, kakav se sve korov od misli nalazi u ponekoj elegantnoj, ocesljanoj i namirisanoj ljudskoj glavi.


Jedna cvetna gradina moze biti ogradjena primamljivim raznobojnim ruzama. No, iza tako lepe ograde, u samoj gradini, mesto cveca moze biti izdjikalo barsko siblje i otrovne gljive. Takva je i jedna zena koketa, koju sretate na ulici, - nasaranom i okicenom i namirisanom glavom, no sa mislima nedostojnim tako skupocene spoljasnjosti. Nekoliko sati provede ta koketa posvednevno pred ogledalom, posmatrajuci svoju glavu, a nijednog trenutka ne pokloni ona posmatranju onoga, sto joj je u glavi, - svojih misli. Ona rasporedjuje boje na svom licu po svom ukusu i uziva sama u tim bojama, kojima zeli da maskira prirodu, da obmane ljude, dok misli njene ostaju najruznije, najnemarnije obojene. Ona uredjuje svoju kosu pazljivije nego vestalke svoju sto su uredjivale kad su pred bogove izlazile, kiti usi i vrat sjajnim kamenjem, no misli joj ostaju neuredjene i divlje kao barsko siblje i ruzne kao grmljavina u ritu, ispod kojih se kriju zuti poljski skakavci. Kad tako namaskira svoju glavu, da jedva sama sebe moze poznati, ona pokriva celu tu laz jednim fantasticnim oblakom u vidu sesira. Taj oblak ne skriva Sunce, ne varajte se, no haos! U tom oblaku, ispario je ceo mesecni prihod muza, medjutim, misli zene nisu postale skupocenije, no ostale su isto tako siromasne i zalosne, kao sto su i pre bile.


No zamislite da jednog dana, kada takva koketa gleda sebe u ogledalu, ugleda onaj kraj svoje glave, uoblicene, ovaplocene! Kakvo zaprepascenje! U kakvo razocarenje! Glava spolja i glava iznutra – kao leptir i gusenica! Kad bi videla u ogledalu sboje sicusne i nistavne i neocesljane i neuredjene misli, koketa bi spustila pogled, smanjila bi svoju gordost i postala smirenija i stidljivija.


Jedina bedna uteha za one mnogobrojne zene, koje bi svoj pogled morale oboriti pred ogledalom misli, mogla bi se naci u tome, sto bi i mnogi ljudi, daleko jaci od njih slavom i pamecu, morali takodje oboriti svoje oci, kad bi videli svoje misli izlozene u ogledalu.


"Misli su naivna stvar", reci ce neko. "Misli jos nisu delo, a po delima ljude cene." Nije tako, izvesno nije. Misli su inicijativa dela. Nase misli daju impuls i pravac nasim delima. Prljava misao uprlja razum, srce, uprlja jezik, pa ruke. Kain je pomislio, da bi bio srecniji bez svog pravednog brata Avelja. Ta pomisao uprljala mu je najpre razum, pa srce, pa jezik, pa ruke.


Dokle god je jedna misao nejasna i tamna, dotle nam ona ne izgleda tako strasna. Ona nam postane strasna onda, kad nam postane jasna. A na zalost, mnoga zla misao postane nam jasna ne pre nego tek onda, kad je vidimo privedenu u delo. Kam' da smo u stanju mnoge svoje misli cenzurisati i ugusiti pre nego sto se one razviju i uzmu maha nad nama, goneci nas vlasnicki ka delu!


Cenzura je za misli potrebna kao plevljenje u gradini. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci sam sebe vaspitati. Moci cenzurisati svoje misli, to znaci moci uci sam u svoju dusu bar jednanput svakoga dana i razgledati sta je u njoj sve novo poniklo i sta se od starog izmenilo. Cenzurisanje svojih misli ne znaci unistenje slobode misljenja, - niukom slucaju, - no, naprotiv, oslobodjenje uzvisenih i svetlih misli od misli sicusnih i prljavih. Sloboda misli znaci oslobodjenje misli od misli. Sloboda misli je smelost plevljenja svoje duse od sitnih i nedostojnih misli, koje kao korov gusto nicu izmedju retkih redova velikih misli. Ah, budimo tirani svojih prljavih misli, pre nego sto one postanu tiranin nas. Ako ne budete prvo tirani sami sebi, vi nikada necete postati slobodni ljudi. Ako ne budete tirani sebe, vi cete morati biti tiranin drugih.


Covek koji gaji u sebi sitne misli, taj gaji sebi najstrasnijeg tiranina, koji ce ga pre ili posle uciniti necovekom. Covek u cijoj dusi imaju pristupa i najgore i najludje misli, slican je domacinu, koji sagradi kucu od mermera, no ostavi je bez vrata, tako, da u njegovu lepu kucu mogu slobodno ulaziti i izlaziti svinje i guske. Domacin se najpre iznenadi kad vide u svom elegantnom domu tako neprilicne goste, kao sto su svinje i guske, no on ih ne goni, i – malo po malo privikne se na njih i ljudi pocnu za njega bivati vece iznenadjenje u njegovom domu no svinje i guske.


I nase ce se misli ogledati u delima nasim. No, pre toga nase misli ogledaju se u jednom velikom ogledalu, u kome se ogledaju svi i najtananiji, pokreti duse nase, u kom se ogleda cela priroda. Jedan galeb leti nad okeanom i svaki pokret njegovih krila pokazuje se na ogledalu vodenom, Kudikamo jasnije se pokazuje pokret naseg duha na ogledalu duha Bozijega, u kome se ogleda ceo svet. Pazimo na pokrete svoje duse, jer svaki pokret duse ostaje za navek otisnut u duhu vasionskom.


Zelite li, da imate prijatelja, vase misli moraju se podudarati sa vasim jezikom i vasim delom. Inace ce vase prijateljstvo biti kao otrovni cvet maka, koga se svako kloni, jer mami bojom, a truje sokom.


Zelite li, da budete ljudi, vi morate disciplinovati i urediti i uzvisiti misli svoje, vi morate posvednevno posmatrati misli svoje u jednom zamisljenom ogledalu.